ДРУГАЧИЈА СРБИЈА

ДРУГАЧИЈА СРБИЈА
("Аспект ЗАВЕТИНА")

Један од начина да помогнете правим независним медијима у Србији, ПАУКОВОЈ МРЕЖИ или Немогућим "Заветинама" (немогућим јер опстају у немогућимусловима!) је да се претплатите на неки од часописа "Заветина", или од књига - које су скоро свуда блокиране по Србији. Докажите да вам је, доиста, стало до стварно независних медија и независних издавача.Пријатељи из Србије могу послати новчану упутницу телефонском Пост нет упутницом на број моб. + 381 65 3006950. А сви остали, који су у могућности, из иностранства преко Western Uniona на адресу Оснивача Сурбита Сазвежђе З

ПРЕТПЛАТА четворогодишња на СПЕКТАР

ПРЕТПЛАТА четворогодишња на СПЕКТАР
Првих хиљаду претплатника добијају и слободан приступ у наредне четири године и локацијама: ТАЈНОВОДСТВО, Ужас, "Вечити чудесни коренови"

петак, 03. јул 2015.

Ако желиш да будеш срећан целог живота гаји руже

Музеј ружа судије Ђуре Киша

Кинеска пословица каже: ако хоћеш да будеш срећан један дан напиј се, седам дана ожени се, а ако желиш да будеш срећан целог живота гаји руже – у то верује Панчевац Ђура Киш

Стара школа узгоја ружа Фото О. Јанковић
Панчево – Господин Ђура Киш воли руже. Воли их толико да преко пола века узгаја 1.500 различитих сорти из читавог света. Недалеко од Панчева, на банатској црници, међу пољима пшенице, свакога дана ради у својој башти од 35.000 садница, која има и музејски одељак врста укрштаних последња три и по века. Тако је зарадио дупли стаж: један делећи правду као судија панчевачког Окружног суда, а други у свом џиновском ружичњаку. Без премца је био произвођач још у време велике Југославије, а као колекционар и одгајивач највећи на Балкану и међу најбољима у Европи.
– Дан ми и данас почиње као у сељака, са рађањем сунца а завршава се сумраком. Моје мини-руже, флорибунде, чајевке, пузавице, полегуше у стотинама варијетета игра су нас колекционара и доктора за гене, али ове године ни наука не помаже. Очајан сам јер моје љубимице пате и константно су под стресом још од новембра прошле године. Наставило се катастрофалним јануарским јаким мразевима, а у априлу тек оформљени цветови утучени су кишом и градом – овакво стање не памтим – прича нам Киш док кида на десетине оштећених пупољака.
Киш каже како је све почело онако како велике приче обично и почињу – случајно. Још као студента 1957. године отац Лав га је задужио да двориште у улици још једног Лава, али Толстоја буде његова брига, и каже да су му за око одмах запале руже, па је двориште убрзо постало розаријум.
Љубав на први поглед према цвету и мирису резервисаним за краљеве и богове „отела се контроли” шездесетих година прошлог века. Једино је, чувена по Карневалу цвећа, банатска варошица Бела Црква имала већи расадник цвећа од њега. Златно доба је било осамдесетих, када је недељно и 15.000 цветова ишло широм Југославије. Продавао је руже и Грцима… а сада, каже, његова мала мануфактурна производња губи битку са узгајем ружа „на дугме”.
– Не постоји интересовање за оснивање нових расадника колекционара. Нове генерације произвођача стартовале су са значајним финансијским капиталом, који је омогућио заснивање великих ружичњака од неколико стотина хиљада садница. Ради се са савременим машинама, примењују се нова заштитна средства и стандарди паковања, али је асортиман сужен и производе се комерцијалне сорте намењене тржишту – објашњава Киш.
О његовом узгоју др Михајло Грбић, професор Шумарског факултета у Београду, написао је монографију, а бескрајне леје ружа укрштаних још од 16. века, постале су огледно добро за студенте пејзажне архитектуре, па и тема неколико магистарских радова. Безброј је награда са Београдског сајма за најмириснију ружу, развој ружичарства… а Кишова велика башта проглашена је на Новосадском сајму 1999. године „Архивом сортних ружа”.
– Увек ћу бити захвалан старој генерацији истинских љубитеља руже, који су комерцијални интерес ставили у други план, а нарочито Имреу Олаху из Трешњевца код Сенте, Владиславу Шевару из Петроварадина, др Карољу Карасеку, Франету Нојбауеру из Врапчца, браћи Топаловић из Липолиста, Жану Плонгу из Беле Цркве. Сви они утицали су да руже постану моја велика страст. Не фали ми снаге ни у 78. години, једино ме мало брине шта ће бити са мојим ружичњаком. Последњих година интересовање показује и мој син, па верујем у опстанак наше мале породичне мануфактуре – каже Ђура Киш.
Олга Јанковић
објављено: у Политици 28.06.2015

Нема коментара:

Постави коментар

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"