НАСУПРОТ Мишелу Фукоу, сматрам да у језгру западне цивилизације, још од средине 16. века, стоји веома снажно потискивање сексуалних апетита, које је почело да слаби тек шездесетих година 20. века. Током дугог временског распона, тај процес, извор сукоба између индивидуалног либида и колективних идеала, није престајао да подстиче дубоку тежњу за сублимацијом, преузимајући различите културне облике који су смењивали један другог: вера, просветитељство, медицина 19. века, закони капиталистичког тржишта - каже за "Новости" француски историчар и професор Робер Мишамблед.
У Србији он представља обимну студију "Оргазам и Запад - Историја ужитка од 16. века до данас", коју је објавила "Академска књига", у преводу Марка Дрче. Мишамблед је прекјуче гостовао у Новом Саду, а јуче је одржао предавање у Културном центру Београда, од 19 сати.
У књизи показује да се оргазам може сјединити са историјом, пише о контроли еротизма, двојаким стандардима...
- На стабилном постољу принуде установљеном у 17. веку почели су се ређати циклуси слободе (хедонистички 18. век, па раздобље од шездесетих) и ограничења (викторијански 19. век и све до шездесетих). То објашњава теорију о општем динамизму Европе, јер није мало оних који подређени тиранији моралних стега, развијају модел понашања који их недвосмислено гура напред, доприноси цветању личних талената у бројним духовним делатностима, као што је религијски прозелитизам, ратови, освајање света, уметничке и интелектуалне сфере - каже аутор.
Мишамблед сматра да су књижевност и уметност у огромној мери утицале на историју сексуалности:
- Одувек су је обликовале, развијајући снажну културу репресије, против које се опет развијала дубока тежња ка ослобођењу. Репресија почиње 1563. и јача све до 1960. Трентски концил ће 1563. променити статус уметничког дела, јер ће црквама забранити сваки приказ надахнут погрешном догмом који би вернике могао навести на погрешан пут. Уметност не може бити бесплатна, мора имати дидактички или апологетски циљ сагласан правовери. Акт од тог тренутка бива прогнан из верских објеката.
Почев од 1968. моралне баријере се руше, развија се нов приступ западној сексуалности, који је у Европи несумњиво хедонистичке природе. У САД и даље преовлађује строго патерналистичка визија сексуалности, под печатом изражене привржености хетеросексуалном браку, упркос томе што је Врховни суд признао право на хомосексуални брак 2015:
- Наступа тријумф еротског индивидуализма, признавање постојања сексуалности, чак и код мајмуна из породице Бонобо који се њоме користе као методом смиривања социјалних тензија, а можда би се исти лек могао употребити и за хулигане који тренутно дивљају на фудбалским утакмицама. Прихватају се разлике, док истовремено традиционална хетеросексуална установа брака полако пропада, као последња брана патернализма. Ипак, није ли то само једна потрошачка замка посткапитализма који се прилагођава променама друштва - пита се Мишамблед.

СРАМОТНИ ЛУИС КЕРОЛ
ТОКОМ 18. века, каже Мишамблед, поготово у Француској, наступа раздобље еротског ослобођења и високог степена независности жена у круговима племства и високе буржоазије:
- А потом се, од 1789. до 1960. поново враћа културна, уметничка и књижевна репресија. Понегде изузетно снажна: у Енглеској, Луис Керол се сматра срамотним изгредником, јер, поред Алисе, воли претпубертетске девојчице. Они који одбијају да се покоре моралним нормама стварају жилаву уметност трансгресије (Фелисјен Ропс, на пример) и књижевност која се може сматрати скандалозном (Мопасан, Лоренс са "Леди Четерли").