Христов венац или још једном о Краљевићу Ђорђу П. Карађорђевићу

изводи из текстова публикованих у штампаним и електронским 

медијима последњих година

***

Лажно лудило принца Ђорђа

Несуђени престолонаследник Ђорђе Карађорђевић можда је био бахат и преке нарави, али сигурно није био нервно поремећен. Као жртва закулисних политичких игара преживео је 16 година тамновања у лудници због наводне шизофреније

Век након одрицања од престола Ђорђа Карађорђевића (абдицирао 27. марта 1909. године), најстаријег сина краља Петра Првог, историја још није донела коначан суд о том чину, али ни о њему самом. Да ли је заиста био нервно поремећен, због чега је у душевној болници провео 16 година, или је био жртва преке нарави и закулисних политичких игара које су предводили његов млађи брат Александар и тадашњи председник владе Никола Пашић?
И док званична историографија и данас барата извештајима тадашњих лекара да је несуђени наследник престола боловао од шизофреније, па тако био неподесан за обављање владарских функција, многи савременици су веровали да је био жртва веште интриге створене у кругу тадашњих, али и потоњих љутих противника - Александра Карађорђевића, Пашића, Драгутина Димитријевића Аписа и Петра Живковића. Био луд или не, успео је против себе да уједини све које је могао.

Ђорђе, по многима једна од најтрагичнијих личности наше савремене историје, детињство је провео у престоници Црне Горе, да би се након тога с оцем, братом Александром и сестром Јеленом преселио у Женеву. После четири године одлази у Петроград да би наставио школовање у Кадетском корпусу. Након Мајског преврата и повратка на власт династије Карађорђевић, у Србију долази као престолонаследник. Само шест година касније, у својој 24-ој години, принуђен је да абдицира и своје право наслеђа препусти брату. Уместо да га тај догађај лиши државничких брига које му никада, како признаје у књизи „Истина о мом животу", нису ни пријале, несрећни краљевић је започео ход по мукама које су нарочито дошле до изражаја након смрти његовог оца 1921. године. После низа перипетија је проглашен лудим и највећи део младости провео је у душевној болници у Горњој Топоници крај Ниша.

- Отац се никада није помирио с мојом абдикацијом - пише Ђорђе. - Сматрао ме је типичним изданком лозе Карађорђевића, док је за Александра истицао да је крв нашег деде по мајци, црногорског краља Николе Петровића. Први је прек и нагао, говорио је за своје синове, а други злопамтило који увреде никад не заборавља. Бринуо се за мене, плашио се шта ће бити са мном након његове смрти. 
Да је био прек, плаховит и нагао, признаје и сам Ђорђе у мемоарима. Као такав стицао је непријатеље, уједињавао је и оне који никада не би могли заједно. Против њега су били завереници, џелати династије Обреновић, Апис и његов љути противник Живковић, нису га волели ни политичари, понајмање Пашић. Због изразитих патриотских ставова током анексионе кризе 1908. године, ужасавао је и Хабзбурговце, при чему је свако од њих сматрао да је Александар далеко примеренија личност за владарску круну, те да би се њиме могло далеко лакше владати. Успели су да га доведу на трон, али су се преварили у оцени његовог карактера. Апис, посредно чак и Пашић, своју грешку су касније платили животом, а једини је профитирао Петар Живковић, потоњи генерал.
- Није спорно да је понашање тадашњег престолонаследника Ђорђа било далеко од примереног за једног члана краљевског дома - каже историчар Миодраг Јанковић. - Био је склон ексцесном понашању, нечем што би често ужасавало малу, конзервативну средину у којој је живео. Годинама су се препричавали његова суманута вожња аутомобилом, прелазак коњем преко санти леда на замрзнутој Сави, гажење блатњавим чизмама по двору... Дрзнуо се да ошамари и учитеља због чега је, по наређењу оца, провео 15 дана у затвору. Много више од бахатог понашања, противницима је сметала његова непокорност, схватање да се ничим и ни на који начин њиме не може да се управља. Идеја да се уклони са трона јавила се рано, а подстицали су је, свако из свог разлога, и Александар, и Пашић, и завереници. Једини који се томе до краја противио био је његов отац, да би се на крају и сам томе морао приклонити.....

      = извод из текста   RASKOPČAVANJE MITA 13. 06. 2010.  - Autor: Vlada Arsić Lažno ludilo princa Đorđa

  

***

Мистерија принчевог павиљона у болници (Лудница у Горњој Топоници)

Принчева вила (Павиљон Ђорђа Карађорђевића) из 1926 године (улаз из дворишта)...Горња Топоница, код Ниша.

Судбина принца Ђорђа Карађорђевића трајно је везана за Ниш. Одговори на мистерију о његовом животу добрим делом крију се и међу зидинама Специјалне психијатријске болнице у Горњој Топоници, у павиљону Ђорђа Карађорђевића. Болница је подигнута на некадашњем имању краљице Наталије Обреновић, а вила која је 15 година била дом несрећног краљевића ускоро би требало да се претвори у музеј. То је била и жеља сликара Милића од Мачве, који је организовао прву сликарску колонију „Принчева вила" 1997.
- У фонду имамо више од 500 слика које би могле аукцијском продајом да обезбеде макар део средстава за обнову виле - каже др Албина Станојевић, директор болнице. - Вила је потпуно аутентична. Има пет просторија, али су од личних ствари принца Ђорђа остале само његове фотографије и писаћа машина. Машина на којој је принц очајнички писао покушавајући да остане здрав и поред свега што га је задесило.

Највећи сукоб између браће избио је у Солуну, након Солунског процеса, на којем је Апис због наводне велеиздаје и покушаја атентата на регента Александра осуђен на смрт. Сматрајући да ће такав чин нанети велику љагу читавој породици, Ђорђе је дошао на ратиште да преклиње брата да помилује Аписа. Није вредело. Александар није пропустио прилику да ликвидира бившег пријатеља који му је, да иронија буде већа, лично помогао да заузме Ђорђево место. Браћа су се растала у непријатељству, а Александар то никада није заборавио.
Прави ход по мукама започео је након смрти оца, када су Ђорђу најпре забранили да улази у двор, одузели му возило и коње, а о њему свакодневно ширили најподлије приче. Александар 1925. даје налог да се Ђорђе ухапси и спроведе на дворско добро у Беље, а јавност обавештава да је његов брат нервно оболео и да су предузете болничке мере да му се помогне.....

         = извод из текста  Пресс

* * *

У данашњем прилогу дневног листа "Политика" има занимљив чланак посвећен једином сачуваном примерку књиге - брошуре "Из мојих записа" који је написао Ђорђе Карађорђевић 1923, а покушао да објави 1925. године.

Ево краћег извода који сам преузео са сајта "Политике" (www.politika.rs) :

Kако је страшно не бити слободан, а бити принц – записао је у својим сећањима краљевић Ђорђе П. Карађорђевић. Недавно су посленици Библиографског одељења НБС пронашли један једини примерак његове књиге-брошуре "Из мојих записа", из 1925, писане као сведочанство о најтежим тренуцима краљевићевог живота, од абдикације до луднице

Брошура је 1968. године откупљена од приватног лица. Највероватније се ради о лицу које је радило у двору Краља Александра. На основу тога аутор текста закључује да је онда сасвим јасно како је то једини (за сада, колико је познато) сачувани примерак. Иако то аутор не каже ја закључујем да је  највероватније  Краљ Александар, сазнавши да је Ђорђе одштампао ову књигу, обезбедио да се сав тираж заплени и изгледа уништи. Онај ко је то прикупљао и уништавао могао је и да сачува тај једини примерак.

Било би занимљиво прочитати ту књигу, вјерујем да би био доста велик интерес људи да то прочитају и у Србији али има нас заинтересираних и изван Србије. Ипак је он својевремено требао бити Краљ Југославије.

Да баш тако. Како се ради о једином примерку (не може се добити на читање) остаје само очекивање да ће неко у библиотеци урадити репринт или скенирати и поставити на Интернет.

Радо бих то прочитао јер ме тај дио прошлости јако интересира, а посебно би било интересантно успоредити приступ у опису неких догађаја (наравно до 1925. године) у тој рецимо првој књизи и опису из касније публициране књиге "Истина о мом животу". Претпостављам да ће се нека размишљања разликовати било као резултат доби писца када је писао, било као резултат каснијих сазнања и спознаја као и "зрелости" писца.

У сваком случају ако се појави неки репринт било би лијепо да нам (свима које то интересира)  јавите па да набавимо и прочитамо.

      = извод, извор Палуба, одломци  

 * * *

Неочекивано место за помињање принца Ђорђа, али и одлично сведочење - документарни филм ”Црвено доба - злочини комуниста у Србији и Црној Гори 1944-1947”, друга епизода. (иначе се убих да нађем где сам ово прочитао)

Изјава Милана Трешњића о ослобађању Београда (на 5:13 ако не ради намештање):

Први човек ког сам ја тамо срео који је указивао нама где се налазе ватрени положаји Немаца, био је један чичица на бициклу са француском капом. Открили смо да је то био принц Ђорђе, и онда смо га склонили, јер су бацачи, знате, рукали по улицама, а ви знате како се мине из бацача распрскавају хоризонтално и могао је човек да погине. То је био први позадинац који је казао нама нешто конкретно: ”Туците тамо, тамо су.” Он је био обдарен тиме да зна где су ватрени положаји непријатеља. Да је то рецимо шећерана на Чукарици, да је то ту, туда да се упере те снаге.

Подсетимо се да је принц Ђорђе тад имао 57 година, а и да је пошто су га Немци ослободили 1941. одбио да се усели на Бели двор и учествује у њиховим политичким играма.

* * *

У необјављеном биографском рукопису Лазара Дедијера, металског радника из Прокупља, забележено је да су комунисти покушали да ослободе принца Ђорђа из душевне болнице у Горњој Топоници. Потстрекач је био Јаша Продановић који је, као што је познато, имао неку дужност у четничкој организацији, али је сарађивао и са КПЈ. Како Јашино предузеће није наишло на очекивани одзив и потпору код четника, он је предложио Сими Марковићу, члану ЦК КПЈ да склони нишке комунисте да изврше тај задатак. Доласком у Ниш, на састанку коме је присуствовао и Лазар Дедијер, Сима Марковић је образложио својим партијским друговима корист од ове акције, и уверавао их да би ослобађање принца имало велики одјек у страној штампи. Марковић је тражио од њих, да принца пребаце у Бугарску, па су нишки комунисти Душан Димитријевић и Тоза Миљковић успоставили везу са управником Држ. душевне болнице др. Јованом Клицовом (санитетски кап. ИИ класе и бивш. управник привремене војне болнице у Сплиту), који је наводно пристао да помогне ову акцију. Добросав Поповић са својим таксијем и друговима комунистима полази на задатак, али у међувремену управник обавештава полицију која их чека испред болнице и хапси. Поповић је убрзо ослобођен а друга двојица су после притвора од месец дана у Београду пуштена да се бране са слободе.Тако је, према писању Л. Дедијера, пропао покушај комуниста да, из заточеништва у душевној болници, избаве принца Ђорђа. 
Рукопис Л. Дедијера налази се у Народном музеју Топлице, у Прокупљу.

______________

Након II Светског Рата уз дозволу комунистичких власти остао је у земљи за разлику од осталих чланова династије Карађорђевић. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић, нису имали деце.
Умро је у Београду, у дубокој старости 17. октобра 1972. Сахрањен је у задужбини свога оца, цркви св. Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.    

      = извод Вуков блог