Каталог АКЦИЈА - ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ

Каталог АКЦИЈА - ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ
Полеђина романа ДОКТОР СМРТ I - II (Дневник за Сенковића. Месечева свадба. ТУГА ГОЛЕМА. ДОКТОР СМРТ)

ФИНО ТКАЊЕ

ФИНО ТКАЊЕ
ФИНО ТКАЊЕ ЗАВЕТИНА

среда, 16. децембар 2015.

Пупин је, нажалост, недовољно познат у Русији, за разилику од Николе Тесле



ДОМ нобеловца Александра Солжењицина постаће место сусрета Московљана и српских великана Михајла Пупина и Николе Тесле. Изложба посвећена проналазачима светског гласа, под покровитељством председника Томислава Николића, биће отворена данас. 
- Унеско је ову годину прогласио Пупиновом, у знак сећања на научника који је својим делом обележио минули век телекомуникација. Пупин је, нажалост, недовољно познат у Русији, за разилику од Николе Тесле. Зато смо одлучили да део изложбе буде посвећен Тесли, чију 160-годишњицу рођења обележавамо наредне године - говори нам Александар Влајковић, председник Организационог одбора за обележавање Пупинових јубилеја.
Влајковић подсећа да је Тесла проналазач радија. Овај изум му је украо његов сарадник Маркони, али је Врховни суд САД пресудио да је то Теслино дело.
- Несумњиво је да су Пупин и Тесла обележили век телекомуникација, а то је време у коме живимо и које је пред нама - каже Влајковић.
Изложба у Дому Солжењицина биће отворена месец дана. Садржи педесетак експоната који су хронолошки поређани. Углавном су то панои колажног типа на којима су насликани Пупинов живот и дела. Представљени су његов родни Идвор, Колумбија универзитет, на коме је Пупин предавао, његови проналасци, породица, пријатељи... Поставка говори и о његовим научним признањима, као и Пулицеровој награди коју је добио за аутобиографско дело "Од пашњака до научењака". Део изложбе посвећен је Пупиновом патриотском раду, а завршава се његовим одласком на вечни починак на Вудлон гробљу крај Њујорка.
ПОМОЋРЕАЛИЗАЦИЈУ изложбе подржао је Александар Чепурин, амбасадор Русије у нашој земљи. Пројекат "Пупин и Тесла" у Москви помогли су Виктор Москвин, директор Дома "Александар Солжењицин", и његова колегиница Татјана Иринархова. - У знак сећања на овај диван догађај дароваћемо им портрете Пупина и Тесле - открива Влајковић.
- Посетиоцима ће свакодневно бити приказиван документарни филм о Пупину, који је титлован на руском језику - каже Влајковић.
- Неизмерно смо срећни што се ова изложба догађа на једном изузетном месту као што је Дом руске дијаспоре који носи име Александра Солжењицина. Срби необично цене великог руског књижевника. Солжењицина ће памтити не само као писца, већ и као великог интелектуалца који је осудио оне који су бомбардовали српски народ. Поносни смо што је он прихватио да прими високи српски Орден Светог Саве, а знамо да му је пријало то признање.
Солжењицин је као дисидент провео више од 20 година у Швајцарској и Америци. Био је најпознатији припадник руске дијаспоре, али и велики патриота.
- Готово подједнако свој српски народ волео је наш Михајло Пупин - говори Влајковић. - Пупин је био најзначајнији Србин свих времена наше дијаспоре. Много је учинио за свој народ, помажући му на разне начине. И баш као што је Солжењицин пропагирао православно патриотске идеје, то је чинио и наш Пупин. Никада није прикривао српски патриотизам иако је из практичних разлога имао и америчко држављанство. Волео је православље и све православне народе. Волео је српску православну цркву. Док је нису имали у Њујорку, где је живео, ишао је у руску цркву. Пупин је био грађанин света, али је своје увек носио у срцу.
Никола Тесла, Михајло ПупинРУСИЈА, ПА АУСТРАЛИЈА
ИЗЛОЖБА посвећена Пупину путоваће и у Аустралију. Биће постављена у тамошњем парламенту у Канбери, а потом у више аустралијских градова.
- Ове године обележавамо и 80 година од Пупинове смрти. Захваљујући Пупиновим проналасцима пре сто година, телефонске жице са атлантске обале стигле су на обалу Пацифика и пренеле први људски глас преко континента - објашњава председник Организационог одбора за обележавање годишњице Пупинових јубилеја.
Тесла и Пупин у дому Александра Солжењицина | Репортаже | Novosti.rs

субота, 5. децембар 2015.

- Onaj ko je sve ovo mogao ovako da iskonstruiše i da mom dedi na teret stavi i razbijanje jedinstva srpskog naroda čovek je koji je imao zadatak da okalja obraz velikom patrioti kome je srpstvo bilo važnije od svega. Ali, o tome će sud istorije da da svoju ocenu, a ne ja jer je za mene ovo veliki dan. Mislim da je otkriće „Blica” da originalna presuda ipak postoji i da je skrivana 70 godina u privatnom arhivu jednog od aktera ovog sramnog suđenja značajno i za Srbiju jer će pokolenja moći da vide kako se sudilo velikom patrioti i prvom gerilcu Evrope - kaže Mihailović

Toliko sam uzbuđen što u rukama držim presudu o montiranom procesu mom dedi, da jedva uspevam da zadržim suze, a nemam reči da izrazim zahvalnost „Blicu” što mi je to omogućio.
Vojislav Mihailović drži u rukama originalnu presudu njegovom dedi
Ovako za „Blic”, gotovo drhtavim glasom, govori Vojislav Mihailović, unuk komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, dok u našoj redakciji prelistava originalnu presudu koja je gotovo 70 godina skrivana od javnosti.

Dok je gleda, Mihailović ne može da sakrije uzbuđenje, i gotovo nečujnim glasom, kao da govori sam sebi, izgovara: „O bože, šta su mu sve stavili na teret.”

- Onaj ko je sve ovo mogao ovako da iskonstruiše i da mom dedi na teret stavi i razbijanje jedinstva srpskog naroda čovek je koji je imao zadatak da okalja obraz velikom patrioti kome je srpstvo bilo važnije od svega. Ali, o tome će sud istorije da da svoju ocenu, a ne ja jer je za mene ovo veliki dan. Mislim da je otkriće „Blica” da originalna presuda ipak postoji i da je skrivana 70 godina u privatnom arhivu jednog od aktera ovog sramnog suđenja značajno i za Srbiju jer će pokolenja moći da vide kako se sudilo velikom patrioti i prvom gerilcu Evrope - kaže Mihailović.


Bes zbog montiranog procesa


Kada govori, na licu mu se vidi bes što presuda potvrđuje njegove slutnje da je proces protiv njegovog dede bio montiran i da je ta montaža trebalo da se zataška nedostatkom originalnih dokumenata, uključujući i presudu.
 

„Blic“ poziva sve one koji u privatnoj arhivi imaju dokumente o tom procesu da nam ih dostave ili daju na uvid

- Nije džaba sklonjena originalna presuda. To je namerno urađeno kako se u budućnosti ne bi imao valjan dokument na osnovu koga bi se nepravda ispravila. Presudu je „Blic” našao, ali nema zapisnika o njegovom pogubljenju, izveštaja o zarobljavanju, ratne beležnice, zapisnika iz istrage, stenograma sa suđenja, niti njegove završne reči. To nije slučajno jer su komunisti mislili da uništavanjem i skrivanjem dokumenata mogu da sakriju i njegovu ulogu u Drugom svetskom ratu. Živeli su u ubeđenju da ako nema dokumenata, nema ni Draže Mihailovića i njegove borbe protiv porobljenog srpstva - tvrdi unuk generala.
 

Hvala časnim ljudima

 
Za njega je dokaz o pronalaženju originalne presude i dokaz da istina kad-tad ugleda svetlost dana.

- Mislili su da svu svoju prljavu rabotu mogu da sakriju za sva vremena i da njihova nedela neće isplivati, ali postoje časni ljudi, čiji su preci komunisti, koji imaju savest i koji misle da srpska istorija ne može da bude uskraćena za jedan važan dokument. Ma koji da je to čovek, ja sam mu zahvalan, a njegovom pretku koji je učestvovao u ovom montiranom procesu zahvalan sam što je presudu ipak sačuvao - dodaje Mihailović.

Nemam reči da izrazim zahvalnost „Blicu” što mi je to omogućio da vidim presudu, gotovo u suzama, drhtavim glasom je rekao Mihailović

On ne gubi nadu da će uskoro i drugi dokumenti ugledati svetlost dana.

- Najvažnije bi meni i porodici bilo da znamo gde su mu kosti, ali čini se da je to tajna koja je zakopana sa njim u grob. Ali pokoljenja će ipak moći da čuju istinu o đeneralu Draži jer ćemo nakon rehabilitacije tražiti povraćaj imovine. Kuća u Bregalničkoj ulici koja nam je oduzeta, a koja treba da nam se vrati, biće pretvorena u muzej. Nadam se da će nam BIA dati sve njegove stvari koje drži u arhivima, pa neka pokolenja presude da li je on bio izdajnik ili patriota - završava svoju priču potomak generala i vidno uzbuđen napušta redakciju „Blica”.

Nema revizije rehabilitacije

Sa procesa protiv Dragoljuba Draže Mihailovića                     foto: Arhiva Borbe
Advokat Zoran Živanović kaže da presuda koju je „Blic” otkrio ne dovodi u pitanje odluku o rehabilitaciji, već je samo potvrđuje, jer je jasno da je napisana nakon streljanja komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini.

- Pečat na prvoj i poslednjoj stranici to dokazuju. Naime, presudu je pisao sud koji nije postojao u vreme suđenja i koji nije doneo presudu. Presudu je donelo Vojno veće Vrhovnog suda FNRJ, a pisao ju je, kako potvrđuju pečati, Vrhovni sud Jugoslovenske armije koji nije postojao u vreme suđenja generalu Mihailoviću, jer je formiran desetak dana nakon njegove smrti - objašnjava advokat Živanović.

Istoričar Slobodan Marković takođe zaključuje da je presuda Mihailoviću do koje je „Blic” došao napisana nakon njegovog pogubljenja i to se uklapa u obrazac komunističkih sudova gde su presude pisane nakon streljanja.

Istoričar Bojan Dimitrijević kaže za „Blic” da otkrivanje originalne presude neće uticati na reviziju procesa rehabilitacije.

- Originalna presuda ne menja istorijsku sliku tog vremena i ne dovodi rehabilitaciju u pitanje jer je sud odlučivao o proceduralnim propustima u suđenju - kaže Dimitrijević za „Blic”. V. Z. C. - S. V.
        БЛИЦ

четвртак, 3. децембар 2015.

По сећању се хода као по месечини

Књижевници Весни Капор у среду свечано уручена угледна награда "Милош Црњански". Наслов награђеног дела преузет из друге књиге "Сеоба" великог писца

У "Хипербореји" се може живети. Даље, кроз "Ембахаде" изучавати историја и философија. Са кнезом Рјепином и Нађом, разумети очај, поштовање, жртва и љубав. Са Исаковичима делити најдубља страдања, заблуде и наде национа. "Лирика Итаке" и "Чарнојевић" чисто су срце човеково. Црњански је дубоко и интимистички обележио и спојио наш карактер и страдања - рекла је Весна Капор, примајући награду "Милош Црњански", за књигу прича "По сећању се хода као по месечини", у издању "Агоре". Признање које задужбина великог писца додељује сваке друге године, чине повеља, месингана плакета и новчани износ, а свечаности у испуњеној Малој сали Коларчеве задужбине, присуствовали су и најбољи ученици основне школе "Милош Црњански" у Иланџи.
- Ова књига стоји на ветру времена, на историјском фону у коме је ласније добити ако поништиш оно чему припадаш, у коме је писати о срцима сопствених мртвих скоро неприхватљиво. Стога ова награда, није само моја. Или није уопште моја. Она је сећање, како би Црњански рекао, на моје мртве другове рођене на граници, сабијене у сенке, који усред потпуног карневала и бестијалности политике, чувају част преживелих. С друге стране, у овој књизи расцветава се живот. Дотиче разноликост света. Бележи се да краја нема. И да се живот, упркос свему, изнова наставља. Томе ме учи Црњански - рекла је добитница.
У беседи посвећеној Црњанском, Весна Капор је истакла да нас је овај писац повезао "емоцијом, чистом, лирском, преламајући свет кроз сопствено биће, а опет снагом, ретко сугестивном и живом, свевременом":
- Као Србин рођен ван Србије, невољни војник Аустроугарске, осетио је, проживео и описао дубоку коб наше историје, због чега је једнако вољен као есенција дубоке повезаности где год се говори и мисли српским језиком. О Принципу је забележио: "Спојио нас је више и боље него држава и црква." Усудила бих се да кажем, да нас је он, Милош тако везао. Од ране младости, од првих редова "Итаке", опсениле су ме његове речи. "По сећању се хода као по месечини", наслов поглавља из друге књиге Сеоба, једна је врста лирског и тематског дијалога са Црњанским. Мој најдубљи осећај привржености Црњанском, потекао је, између осталог, и из дубоког пркоса. Рећи, не ћутати. Против струје. Творити нове форме, давати ново лице старим причама.
ИЗГУБЉЕНИ ЗАВИЧАЈ
ОБЛИКУЈУЋИ приче о времену с почетка овог века, ауторка све време активира оно што припада деценијама с краја прошлог столећа, а што одређује и њено интимно и национално биће. Призори "раскалемљивања једне државе", сажети у индивидуалном, блиском искуству рата из деведесетих, избегличке колоне, изгубљени завичај и нестајање драгих бића, чине пртљаг прошлости који се распакује и поново затвара у границама свакодневице - стоји у образложењу жирија, који су чинили: Мило Ломпар, председник, Радивоје Микић и Слађана Јаћимовић.


Сећање на мртве другове | Култура | Novosti.rs

Jovan Kurbalija - Ko kontrolise internet

недеља, 1. новембар 2015.

Рат и мир Бранка Ћопића



ПОСТОЈЕ писци који су једноставно саставни део одрастања бројних генерација, који обележе детињство, почетак живота, који за цео живот усмере младог човека и који га припреме и науче да се радује у откривању света преко литературе. Такав писац је био Бранко Ћопић - партизан, шерет, весељак с тужним лицем и двоструким живљењем живота. Између пошалице и досетке и депресије, између славе најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег књижевника и притиска државне апаратуре да сломе у њему трајне људске вредности. Оно што младима данас значи Хари Потер, то ће генерацијама и генерацијама значити његови јунаци магарећих година и орлова који су рано полетели.
Страданије Бранка Ћопића, како је Ратко Пековић, назвао књигу о њему, почело је одмах на почетку. Југославија се опорављала од крвавог рата и првих последица разорне резолуције Информбироа и раскинутог загрљаја са Москвом. Земља се лагано опорављала, али са опоравком лагано су расле и многобројне привилегије оних који су засели да владају у име народа.
Те далеке 1950. године било је спарно лето, како иначе и данас зна да буде у Београду. Душко Костић, главни и одговорни уредник "Књижевних новина", закључио је августовски број и кренуо је ка родном Иванграду, не помишљајући да ће најновији сатирични запис Бранка Ћопића "Јеретичка прича", уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици дочекали су га другови из Комитета и саопштили да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успео је некако да стигне на време. Кад тамо Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.
ОКО девет, ушла су два друга у кожним мантилима и стрпала их у црвени "бјуик" са замраченим стаклима. Какве ли симболике њихова, комунистичка, црвена боја и аутомобил симбол капитализма. "Голи оток", прошло им је кроз главу. Неко их је оцинкарио ако су негде несмотрено неку лепу о Стаљину рекли.
ПОЛЕДИЦАУ једном од извештаја о кретњу Бранка Ћопића пише: "Онога дана када је у 'Борби' изашло саопштење ЦК СКЈ поводом Ђиласових чланака, Ћопић је увече у Клубу књижевника питао свакога ко је ушао је ли за Ђиласа или не. Непосредно после Пленума, међутим, пред извесним лицима је недвосмислено али и прилично јасно рекао: - Гадна је ова београдска клизавица. Ономад се умало не ђидну'. Овим је хтео да каже како му је мало требало да пре Пленума "склизне" по Ђиласовој линији, али се ето на време повукао... Ћопић је тих дана, уколико би га неко питао је ли за Ђиласа или не, обично одговарао: "Ја сам за Ђиду...али Веселиновићевог".
Али, уместо у Удби, нашли су се пред Ђиласом.
- А ти онако, Ћопићу! Твоја сатира и "Јеретичка прича"! Храна за малограђане, повлађујеш ситној буоржазији и чаршији... А и твоја литература, све сами сељаци, Јовандеке и остала сељачка братија, а где ти је Партија, ње код тебе нема... - Ђидо критикује, упозорава, чини то меко, ненападно, не строго и нарогушено, као више другарски.

субота, 24. октобар 2015.

Опозиција - шта то беше?

КОЛУМНА НЕДЕЉЕ

ПОГЛЕД СА ПЕРИФЕРИЈЕ

Земља са три власти и ниједном опозицијом

Зашто у Србији опозиција станује свуда, осим у опозиционим странкама?
Сваки човек у Србији има бар неколико кошмарних искустава са бирократијом у којима се од њега тражи да донесе низ бесмислених папира, уверења, обиђе по неколико шалтера у бар три различите институције, да би му на крају било саопштено да је истекао рок, да је службеница на дужем одмору или би га зачуђено питали – а зашто нас затрпавате бесмисленим папирима када све то имамо у бази података?
Бирократска траума потписника овог текста била је сасвим монотона – док је чекао скоро два сата да подигне неки документ, јер је пала киша, а с њом и систем, слушао је две даме како препричавају синопсис неке серије из непознате земље порекла. Ред се није нимало померао, али радња серије је јурила као суманута – девојка која не воли родитеље или можда родитељи не воле њу (ако икада сретне госпође из реда, потписник ће већ разрешити ту животну дилему), удаје се за човека који је малтретира, али је из трагедије избавља прелепи, поштени комшија који, авај, има покварену породицу. Како се радња селила од зле тетке до блудног девера, од оца која је изашао из затвора до мужа који се управо спрема да у исти уђе, агонија пред шалтером је постајала све озбиљнија, а време као да је потпуно стало. А стопала су заиста почела да отичу.
На крају ће серију прекинути шалтерска службеница, а потписник овог текста никада неће сазнати да ли се несрећница скрасила у наредних 3.000 епизода неидентификоване серије.
Не знам зашто, али понекад тако звучи и прича о српској опозицији, која клизи од тужне до тужније епизоде, све док велики продуцент не одлучи да је укине због слабог рејтинга.
Од промене власти, за ДС и његове деривате изненада су изгубили интересовање сви спонзори, али су зато почели да се интересују истражни органи. А кад би органи изгубили вољу, почели би да их истражују таблоиди, док би у самој странци полако почели да схватају како сада, када су на опозиционој ледини, нема ниједне идеје која их повезује. Део функционера лако је прешао у владајуће кругове, добар део чланства стрпљиво чека на Вучићевој резервној клупи и вероватно се пита колико то димних и медијских сигнала љубави треба да пошаље како би их се неко сетио за Дан безбедности, док је међу неистраженим опозиционарима почела серија унутрашњих потреса, подела по свим идеолошким шавовима и грађевинско-политичким пословима. Није то ништа ново, али је за припаднике бивше власти деловало сасвим шокантно – њихови ударници су преко ноћи постали чувари напредњачког политичког благостања, док су најбољи абоненти те политике, прецизније најагилнији гусари буџетских линија из Тадићевог режима, изненада схватили да, изгледа, није све у будућности Србије, већ у будућности њихових фирми, породица или рачуна.
Тако се догодило да је у Србији причу о ванредним изборима у медије пласирала једна владајућа странка како би дисциплиновала мангупе у својим редовима и коалиционог партнера Ивицу Дачића, који је у међувремену постао исто што и странка. Или мало више од ње, због ОЕБС-а. А опозиционе странке су биле ваљда једине на свету које се плаше ванредних избора јер се истовремено ДС оштро противи ванредним изборима на покрајинском нивоу, иако на свим локалним изборима доживљава убедљиве поразе. Сви озбиљни политички спорови у Србији дешавају се између разних грана власти, у којима изгледа станују најозбиљнији противници Владе Србије и Александра Вучића.
Иако су стотину пута демантовали, јасно је да се у влади као главне опозиционе претње доживљавају председник Србије, његов кабинет и његови људи у напредњачком врху. Као други ривал доживљава се Ивица Дачић, који је, наводно, спреман да са западним пријатељима одигра комбинацију против СНС-а. А лидер ДС-а и премијер Војводине Бојан Пајтић покушава да покрајинске изборе одложи до последњег дана, али да истовремено остави утисак како је бескомпромисан борац против власти која мора да оде што пре.
Како изгледа земља која има три власти и ниједну опозицију?
И зашто нико из власти не разуме да није добро ни за њих ни за друштво да нема кредибилне опозиције. Или једноставније, зашто нико из власти не разуме да би истражни органи ипак једном морали да обаве свој посао, и да после тога ниједан истражни орган не би смео да се бави односом власти и опозиције.
Деловало је помало гротескно када су две националне телевизије као хитну вест објавиле да је владајућа коалиција победила на локалним изборима у Медвеђи. Али ти избори у једној од најнеразвијенијих општина у Србији могли би да остану упамћени јер ниједна опозициона странка није прошла цензус, а владајућа коалиција добила је убедљиву већину.
Опозиционе странке не нападају власт тамо где је слаба јер су тамо оне још слабије, јер би, као у случају ДИПОС, морале да одговоре како су то добиле виле, најлуксузније просторе у Београду, и то од диктаторског режима Слободана Милошевића. Та идејна погубљеност, тај велики идеолошки стечај, обзнањен је када је садашња владајућа коалиција, а прошла влада, потписала Бриселски споразум, а лидер опозиције изјавио да ће подржати тај споразум под условом да влада призна да је реч о капитулацији. Али све те грешке опозиције може да плати сама опозиција, но главни терет остаје на власти – јер без нормалне политичке борбе нема говора о демократском друштву.
Почетком деведесетих службе су се хвалиле како су формирале опозицију, што је временом почело да делује као лако доказива ствар јер је опозиција некако успевала да сваки пут када се уздрма режим Слободана Милошевића повуче потез који би га стабилизовао. То је, наравно, увек било у домену теорије завере, али је истина да су лидери опозиције некако успевали да из диктаторског режима изађу богатији. Зато Вучић има историјски избор пред собом – може да отвори нека нова радна места у опозицији, или би могао да постане први лидер који се не бави опозицијом.
Батић Бачевић  објављено: 20.09.2015  у Политици

среда, 9. септембар 2015.

Веровали или не: Нови прилози за 13. том "Цјеломудрија"

Матичари развели жену од покојног супруга


Биљана Вратоњић (Фото Г. Оташевић)
Лучани – Биљана Вратоњић из Лучана лане је у својој општини затражила извод из матичне књиге рођених, како би прибавила нову личну карту и поднела документа за стицање права на мужевљеву пензију. Међутим, запрепастила се кад је видела шта у документу стоји:
– Ту пише да сам се од мужа Петра развела у мају 2000. године, иако је он погинуо 22. новембра 1993. године. Због тога месецима нисам могла да пошаљем документацију у Дубровник, где је муж једно време био запослен, а у општини су ми објаснили да је до грешке дошло вероватно тако што су подаци замењени податком пара истог презимена венчаног исте године, и да се такве грешке тешко и споро исправљају – прича Биљана Вратоњић.
Јуче, у току дана, начелник Oпштинске управе у Лучанима Јован Ковачевић упутио је извињење овој жени из Лучана:
– Без обзира на чињеницу да је Општинска управа Лучана поступала по нетачним документима Градске управе Чачак, наша управа се извињава госпођи Биљани Вратоњић – изјавио је Ковачевић.
Начелник администрације у Лучанима објаснио је како је до грешке дошло:
„Општинска управа Лучана дана 24. 1. 2001. године добила је извештај о разводу брака Матичне службе Чачак, МКВ број 202-2/1993. од 20. 1. 2001. године у коме стоји да је правноснажном пресудом Општинског суда у Чачку П 390/2000 од 24. 5. 2000. године разведен брак који су 9. 1. 1993. године у Чачку склопили Вратоњић Петар и Чопица Биљана. Та чињеница констатована је у МКВ за матично подручје Чачак на страни 191 текући број 2 за 1993. годину. Извештај је уредно примила Општинска управа Лучани и на основу истог извршила накнадни упис и забелешку у Матичној књизи рођених за матично подручје Гуча под текућим бројем 20. за 1964. годину, који садржи исте податке добијене од Матичне службе Чачак.”
Након тога, Матична служба Чачак доставила је, 11. 9. 2014. године, Матичној служби Лучани извод из МКВ под текућим бројем 2. за 1993. годину из кога се види да је Градска управа Чачак својим решењем исправила своју грешку и уместо забелешке да је брак разведен констатовала да је брак престао смрћу супружника Петра Вратоњића и да је та чињеница уписана у Матичну књигу умрлих коју води Управа Града Чачка. Из свега изнетог неспорно је да грешка Градске управе Чачак исправљена по службеној дужности, правноснажним решењем Општинске управе општине Лучани, број 200-5/2015-IV-01.
Г. Оташевић

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Miljan . | 03/09/2015 15:10
Pa ovoga se ni Žoze Saramago ne bi setio... U "Sva imena" bi sasvim sigurno upisao i ovaj slučaj zamene...
Glisko Gliskovic | 03/09/2015 20:37
Molim Politiku da javno iznese ime I prezime sluzbenika, ustanovu koji je "napravio" takvu kardinalnu gresku. Mislim da s eovde radi o pokusaju da se ovoj zeni uskrati penzija, a nikako o tome da je upisano da se ona razvela od tog coveka... To je toliko smesno I providno I za obdaniste. Na taj nacin ce POlitika pomoci u suzbijanju javasluka I korupcije u nasem system.
vujica glišević | 04/09/2015 10:18
На овај коментар ме навела реченица која отприлике гласи овако.Исправљање оваквих грешака траје веома дуго.Како то да грешку коју је неко направио за један минут треба исправљати месецима и годинама??.са друге стране ако је из чачка послата службена исправка неко у другој општини које био дужан да је спроведе морао би остати без посла.Али авај код нас још влада БИРОКРАТИЈА!!.

Marija Jovanovic | 03/09/2015 05:06
Ovu zenu poznajem godinama... sta nju sve nije snaslo u zivoti. Muz joj poginuo na njene oci a bila trudna. Sama dete gajila bez igde ikog. A nedavno je ostala i bez brata kedine podrske i oslonca koji je imala... Tako da je ovo syo ju je jos plus snaslo NECUVENO. I ljudi koji rade u maticnoj sluzbi treba da ih je sramota. Samo su zeni natovarili josmuka i problema. Inace Biljana je dobar covek,vredna zena,koja radi vise od jutra do mraka..
.
021 perić | 03/09/2015 08:51
Sve dok takvi nepismeni budu radili takve i slične poslove biće trauma i anomalija za koje niko neodgovara,a kada bi se lupilo i avidiš kako bpo džepu davidiš kako bi se pazilo.
Mil Popov | 03/09/2015 10:01
To da se takve greške teško ispravljaju u ozbiljnoj drževi ne bi smelo ni da se napomene a kamoli da se kaže građaninu i ovako otvoreno citira u novinama. To je greška organa javne uprave zbog koje građanin trpi i trebalo bi da se ispravlja po hitnom postupku uz organizovan i brz pravni mehanizam koji bi državljanima omogućavao naknadu štete zbog greške državnog organa. Sramota je u kakvoj državi živimo!
     = преузето  из Политике

уторак, 18. август 2015.

АЈДЕ! (Зузану Жижак)



БЕОГРАД - Животни пут најбољег светског тенисера Новака Ђоковића био је инспирација за младу Пољакињу Зузану Жижак и њен шестоминутни анимирани документарни филм "Ајде", причу о Новаковој каријери, којом је желела да позове младе да следе своје снове и да никад не одустану од њих.
"'Ајде' је чест израз у српском језику и често га чујемо на терену кад Новак игра. Такође је и охрабрење за све младе људе да дају свој максимум и иду за својим сновима, упркос свим потешкоћама", објашњава Зузана у разговору за Тањуг назив филма, иначе њен мастер рад на лондонском Универзитету уметности.
У кратком филму приказано је Новаково детињство, тренутак у којем је пожелео да буде шампион, његова љубав према тенису, напорни тренинзи, али и препреке на путу и тешки моменти са којима се суочавао - од бомбардовања СР Југославије 1999. године, до проблема због осетљивости на глутен.
Видео је објављен 30. јуна ове године, за време Вимблдона, и за кратко време достигао око пола милиона прегледа, а српски тенисер је на друштвеним мрежама написао да је остао без речи, али са очима пуним суза, јер се присетио важних момената у свом животу.
Објашњавајући зашто је одлучила да своју креативну енергију посвети баш Ђоковићу, Зузана каже да је била "хипнотисана" његовом животном причом:
"Дуго сам његов фан, али нисам схватила колико је његова каријера добра основа за сценарио док нисам почела да студирам у Лондону. Тад сам видела да можемо да направимо одличан анимирани филм", каже Ззижак.
Било јој је потребно шест месеци да заврши цео филм, што је захтевало и велико истраживање о Новаковом животу, навикама, начину игре, покретима на терену...
Гледала је његове мечеве, читала књиге о Нолету, као и бројне интервјуе, како би на најјаснији начин приказала његову одлучност коју увек показује на терену - да игра најбоље и пружи све од себе, као и подршку коју добија од родитеља. 
"Фокусирала сам се на његов живот, на тренутке које сам хтела да ставим у филм, јер сматрам да су круцијални за његову каријеру и успех", наводи Зузана.
Импресионира је, пре свега, Новакова одлучност и чињеница да никад не стаје, да верује у себе и у оно што може да постигне.
"Била сам дирнута тиме што Ђоковић није дошао са Запада и самим тим му није дата шанса коју можда други играчи имају, али је успео да постигне циљеве, упркос свим тешкоћама са којима се суочио, међу којима су и тешка економска ситуација и бомбардовање", каже Зузана.
Задивљена је, каже, и начином на који Новак игра.
"Изгледа као да је направљен од гуме, на терену стигне сваку лопту, што ме одушевљава", каже Зузана.
Додаје да до сад није имала прилику да разговара са Новаком, али је у контакту са његовом супругом, Јеленом, која јој је, каже, понудила прилику да развија своје идеје, јер јој се свидела њена креативност.
Осим тога, имала је прилику да буде гост Новаковог тима на четвртфиналном мечу на Вимблдону, што је, несумњиво, било веома занимљиво.
Двадесетпетогодишња Пољакиња још не зна да ли ће и у ком правцу ићи сарадња са Ђоковићима, али каже да ће се она, после две године проведене у Лондону, вратити у Пољску, у свој родни град Варшаву.
Ту ће, као фриленсер, наставити да се бави анимацијом и графичким дизајном, с обзиром да има доста понуда, посебно после филма о Новаку.



Зузана, која у Београду борави први пут, на позив пољског амбасадора и Новинске агенције Тањуг, каже да је одушевљена нашим градом и људима који су "опуштени, лежерни, супер пријатни".
"Било би ми драго да овде чешће долазим", каже Зузана кроз осмех, додајући да је и пре филма желела да посети Србију и да је веома срећна што има прилику да у Београду промовише свој филм.
Филм, односно права на његово корис, радо би продала, а приход би исао у хуманитарну фондацију Новака Ђоковића.
У Београду би волела да види сва места која посећује Новак Ђоковић.
На питање да ли је, можда, највећи фан Новака Ђоковића на свету, одговара:
"Можда и јесам, не знам, на другима је да одлуче".
Зузана је рођена 1990. године у Пољској, где је завршила графику на Пољско-јапанској академији за информационе технологије, а као стипендиста програма Еразмус имала је прилику да студира и у Финској.
Њени радови су приказани на изложбама и фестивалима широм света, укључујући Аргентину, Бразил, Немачку, САД, Русију, Сспанију али и Србију.


Ко је девојка чију је анимацију о Нолету видело пола милиона људи? | Репортаже | Novosti.rs

петак, 3. јул 2015.

Ако желиш да будеш срећан целог живота гаји руже

Музеј ружа судије Ђуре Киша

Кинеска пословица каже: ако хоћеш да будеш срећан један дан напиј се, седам дана ожени се, а ако желиш да будеш срећан целог живота гаји руже – у то верује Панчевац Ђура Киш

Стара школа узгоја ружа Фото О. Јанковић
Панчево – Господин Ђура Киш воли руже. Воли их толико да преко пола века узгаја 1.500 различитих сорти из читавог света. Недалеко од Панчева, на банатској црници, међу пољима пшенице, свакога дана ради у својој башти од 35.000 садница, која има и музејски одељак врста укрштаних последња три и по века. Тако је зарадио дупли стаж: један делећи правду као судија панчевачког Окружног суда, а други у свом џиновском ружичњаку. Без премца је био произвођач још у време велике Југославије, а као колекционар и одгајивач највећи на Балкану и међу најбољима у Европи.
– Дан ми и данас почиње као у сељака, са рађањем сунца а завршава се сумраком. Моје мини-руже, флорибунде, чајевке, пузавице, полегуше у стотинама варијетета игра су нас колекционара и доктора за гене, али ове године ни наука не помаже. Очајан сам јер моје љубимице пате и константно су под стресом још од новембра прошле године. Наставило се катастрофалним јануарским јаким мразевима, а у априлу тек оформљени цветови утучени су кишом и градом – овакво стање не памтим – прича нам Киш док кида на десетине оштећених пупољака.
Киш каже како је све почело онако како велике приче обично и почињу – случајно. Још као студента 1957. године отац Лав га је задужио да двориште у улици још једног Лава, али Толстоја буде његова брига, и каже да су му за око одмах запале руже, па је двориште убрзо постало розаријум.
Љубав на први поглед према цвету и мирису резервисаним за краљеве и богове „отела се контроли” шездесетих година прошлог века. Једино је, чувена по Карневалу цвећа, банатска варошица Бела Црква имала већи расадник цвећа од њега. Златно доба је било осамдесетих, када је недељно и 15.000 цветова ишло широм Југославије. Продавао је руже и Грцима… а сада, каже, његова мала мануфактурна производња губи битку са узгајем ружа „на дугме”.
– Не постоји интересовање за оснивање нових расадника колекционара. Нове генерације произвођача стартовале су са значајним финансијским капиталом, који је омогућио заснивање великих ружичњака од неколико стотина хиљада садница. Ради се са савременим машинама, примењују се нова заштитна средства и стандарди паковања, али је асортиман сужен и производе се комерцијалне сорте намењене тржишту – објашњава Киш.
О његовом узгоју др Михајло Грбић, професор Шумарског факултета у Београду, написао је монографију, а бескрајне леје ружа укрштаних још од 16. века, постале су огледно добро за студенте пејзажне архитектуре, па и тема неколико магистарских радова. Безброј је награда са Београдског сајма за најмириснију ружу, развој ружичарства… а Кишова велика башта проглашена је на Новосадском сајму 1999. године „Архивом сортних ружа”.
– Увек ћу бити захвалан старој генерацији истинских љубитеља руже, који су комерцијални интерес ставили у други план, а нарочито Имреу Олаху из Трешњевца код Сенте, Владиславу Шевару из Петроварадина, др Карољу Карасеку, Франету Нојбауеру из Врапчца, браћи Топаловић из Липолиста, Жану Плонгу из Беле Цркве. Сви они утицали су да руже постану моја велика страст. Не фали ми снаге ни у 78. години, једино ме мало брине шта ће бити са мојим ружичњаком. Последњих година интересовање показује и мој син, па верујем у опстанак наше мале породичне мануфактуре – каже Ђура Киш.
Олга Јанковић
објављено: у Политици 28.06.2015

понедељак, 16. март 2015.

„Kуфер” Мике Аласа

Рукописи, фотографије, оловке, лампа, чашица, кравата, фотоапарат... збирка од које се чувени математичар није одвајао од данас стална поставка у ОШ „Михаило Петровић Алас”
Праунук Михаила Петровића поклонио експонате (Фото Б. Педовић)
Аутентични кожни кофер са утиснутим иницијалима Михаила Петровића, крцат стварима од којих се чувени научник није одвајао после деценија путовања по свету и мировања на неком тавану у Швајцарској, јуче је „слетео” у Београд. Право са аеродрома у осмолетку која носи име великог математичара јуче га је донео Јован Ивановић, праунук Аласа. Торба и ствари су експонати који ће чинити сталну поставку у основној школи у Јовановој улици 22. Изложба ће бити отворена данас у 17 сати.
Бројни рукописи, од званичних дописа до приватних белешки, и брдо фотографија стало је у куфер, како га је Михаило звао. Ту су и кутијица са оловкама и стона лампа које је носио са собом од најсеверније до најјужније тачке на земљиној кугли.
– Донео сам збирку ствари без којих није полазио на путовања: чашицу за кратка пића, прибор за бријање, кравату, нове ципеле и чувени фотоапарат. Једино сам извадио један мали сат. Овалног је облика, може да стоји на столу али га је Алас носио као џепни, а када дође време да се поставка допуни и традиција настави, уместо мене донеће га мој млађи син који се по чукундеди зове Михаило – открива Ивановић.
Укратко је објаснио породично стабло, према ком су његови синови за сада последњи директни потомци оснивача овдашње математичке школе и страсног риболовца.
– Алас је рођени брат моје прабабе Марије Перић Петровић. Он није имао деце, али је она имала ћерку Вукосаву, која је родила две девојчице. Једна од њих за собом није оставила потомство, а друга је моја мама – открива Ивановић.
Прошле године кренуо је пешке Јовановом улицом у намери да прође крај осмолетке у којој је завршио седам разреда пре него што се преселио у Женеву где и сада живи и ради. Изненадио се видевши да на месту некадашњег назива „Перо Поповић Ага” на улазу у здање стоји „Михаило Петровић Алас”.
– Тада сам одлучио да уместо научној, математичкој или културној установи личне ствари Михаила Петровића поклоним деци, основцима школе у којој сам научио да читам и пишем. Тако ће његов лик и дело постати блиски ђацима. Њима је сигурно интересантније то што је Алас био прекаљени пустолов и рибар, аутор авантуристичких романа „Јегуље” и „У царству гусара” него што је био велики математичар – објаснио је Ивановић.
Планира да убудуће на крају школске године путовањем у иностранство дарује математичара или физичара основца „аласовца” који на такмичењима освоји највише награда.
М. Симић  објављено:у Политици: 30/10/2009

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"