Пупин је, нажалост, недовољно познат у Русији, за разилику од Николе Тесле

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Пупин освојио младе
• 
  Увођење Тесле у амерички школски програм

• Бањани: Споменик Тесли у земљи предака
• Пупину споменик на Бледу
• Селфи са Пупином

СРОДНЕ ТЕМЕ

ДОМ нобеловца Александра Солжењицина постаће место сусрета Московљана и српских великана Михајла Пупина и Николе Тесле. Изложба посвећена проналазачима светског гласа, под покровитељством председника Томислава Николића, биће отворена данас. 

- Унеско је ову годину прогласио Пупиновом, у знак сећања на научника који је својим делом обележио минули век телекомуникација. Пупин је, нажалост, недовољно познат у Русији, за разилику од Николе Тесле. Зато смо одлучили да део изложбе буде посвећен Тесли, чију 160-годишњицу рођења обележавамо наредне године - говори нам Александар Влајковић, председник Организационог одбора за обележавање Пупинових јубилеја.

Влајковић подсећа да је Тесла проналазач радија. Овај изум му је украо његов сарадник Маркони, али је Врховни суд САД пресудио да је то Теслино дело.

- Несумњиво је да су Пупин и Тесла обележили век телекомуникација, а то је време у коме живимо и које је пред нама - каже Влајковић.

Изложба у Дому Солжењицина биће отворена месец дана. Садржи педесетак експоната који су хронолошки поређани. Углавном су то панои колажног типа на којима су насликани Пупинов живот и дела. Представљени су његов родни Идвор, Колумбија универзитет, на коме је Пупин предавао, његови проналасци, породица, пријатељи... Поставка говори и о његовим научним признањима, као и Пулицеровој награди коју је добио за аутобиографско дело "Од пашњака до научењака". Део изложбе посвећен је Пупиновом патриотском раду, а завршава се његовим одласком на вечни починак на Вудлон гробљу крај Њујорка.

ПОМОЋРЕАЛИЗАЦИЈУ изложбе подржао је Александар Чепурин, амбасадор Русије у нашој земљи. Пројекат "Пупин и Тесла" у Москви помогли су Виктор Москвин, директор Дома "Александар Солжењицин", и његова колегиница Татјана Иринархова. - У знак сећања на овај диван догађај дароваћемо им портрете Пупина и Тесле - открива Влајковић.

- Посетиоцима ће свакодневно бити приказиван документарни филм о Пупину, који је титлован на руском језику - каже Влајковић.

- Неизмерно смо срећни што се ова изложба догађа на једном изузетном месту као што је Дом руске дијаспоре који носи име Александра Солжењицина. Срби необично цене великог руског књижевника. Солжењицина ће памтити не само као писца, већ и као великог интелектуалца који је осудио оне који су бомбардовали српски народ. Поносни смо што је он прихватио да прими високи српски Орден Светог Саве, а знамо да му је пријало то признање.

Солжењицин је као дисидент провео више од 20 година у Швајцарској и Америци. Био је најпознатији припадник руске дијаспоре, али и велики патриота.

- Готово подједнако свој српски народ волео је наш Михајло Пупин - говори Влајковић. - Пупин је био најзначајнији Србин свих времена наше дијаспоре. Много је учинио за свој народ, помажући му на разне начине. И баш као што је Солжењицин пропагирао православно патриотске идеје, то је чинио и наш Пупин. Никада није прикривао српски патриотизам иако је из практичних разлога имао и америчко држављанство. Волео је православље и све православне народе. Волео је српску православну цркву. Док је нису имали у Њујорку, где је живео, ишао је у руску цркву. Пупин је био грађанин света, али је своје увек носио у срцу.

Никола Тесла, Михајло ПупинРУСИЈА, ПА АУСТРАЛИЈА

ИЗЛОЖБА посвећена Пупину путоваће и у Аустралију. Биће постављена у тамошњем парламенту у Канбери, а потом у више аустралијских градова.

- Ове године обележавамо и 80 година од Пупинове смрти. Захваљујући Пупиновим проналасцима пре сто година, телефонске жице са атлантске обале стигле су на обалу Пацифика и пренеле први људски глас преко континента - објашњава председник Организационог одбора за обележавање годишњице Пупинових јубилеја.

Тесла и Пупин у дому Александра Солжењицина | Репортаже | Novosti.rs

Stara kafana Aca Mika Alas Krece se ladja Francuska

- Onaj ko je sve ovo mogao ovako da iskonstruiše i da mom dedi na teret stavi i razbijanje jedinstva srpskog naroda čovek je koji je imao zadatak da okalja obraz velikom patrioti kome je srpstvo bilo važnije od svega. Ali, o tome će sud istorije da da svoju ocenu, a ne ja jer je za mene ovo veliki dan. Mislim da je otkriće „Blica” da originalna presuda ipak postoji i da je skrivana 70 godina u privatnom arhivu jednog od aktera ovog sramnog suđenja značajno i za Srbiju jer će pokolenja moći da vide kako se sudilo velikom patrioti i prvom gerilcu Evrope - kaže Mihailović

Toliko sam uzbuđen što u rukama držim presudu o montiranom procesu mom dedi, da jedva uspevam da zadržim suze, a nemam reči da izrazim zahvalnost „Blicu” što mi je to omogućio.

Vojislav Mihailović drži u rukama originalnu presudu njegovom dedi

Ovako za „Blic”, gotovo drhtavim glasom, govori Vojislav Mihailović, unuk komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, dok u našoj redakciji prelistava originalnu presudu koja je gotovo 70 godina skrivana od javnosti.

Dok je gleda, Mihailović ne može da sakrije uzbuđenje, i gotovo nečujnim glasom, kao da govori sam sebi, izgovara: „O bože, šta su mu sve stavili na teret.”

- Onaj ko je sve ovo mogao ovako da iskonstruiše i da mom dedi na teret stavi i razbijanje jedinstva srpskog naroda čovek je koji je imao zadatak da okalja obraz velikom patrioti kome je srpstvo bilo važnije od svega. Ali, o tome će sud istorije da da svoju ocenu, a ne ja jer je za mene ovo veliki dan. Mislim da je otkriće „Blica” da originalna presuda ipak postoji i da je skrivana 70 godina u privatnom arhivu jednog od aktera ovog sramnog suđenja značajno i za Srbiju jer će pokolenja moći da vide kako se sudilo velikom patrioti i prvom gerilcu Evrope - kaže Mihailović.

Bes zbog montiranog procesa

Kada govori, na licu mu se vidi bes što presuda potvrđuje njegove slutnje da je proces protiv njegovog dede bio montiran i da je ta montaža trebalo da se zataška nedostatkom originalnih dokumenata, uključujući i presudu.
 

„Blic“ poziva sve one koji u privatnoj arhivi imaju dokumente o tom procesu da nam ih dostave ili daju na uvid

- Nije džaba sklonjena originalna presuda. To je namerno urađeno kako se u budućnosti ne bi imao valjan dokument na osnovu koga bi se nepravda ispravila. Presudu je „Blic” našao, ali nema zapisnika o njegovom pogubljenju, izveštaja o zarobljavanju, ratne beležnice, zapisnika iz istrage, stenograma sa suđenja, niti njegove završne reči. To nije slučajno jer su komunisti mislili da uništavanjem i skrivanjem dokumenata mogu da sakriju i njegovu ulogu u Drugom svetskom ratu. Živeli su u ubeđenju da ako nema dokumenata, nema ni Draže Mihailovića i njegove borbe protiv porobljenog srpstva - tvrdi unuk generala.
 

Hvala časnim ljudima

 
Za njega je dokaz o pronalaženju originalne presude i dokaz da istina kad-tad ugleda svetlost dana.

- Mislili su da svu svoju prljavu rabotu mogu da sakriju za sva vremena i da njihova nedela neće isplivati, ali postoje časni ljudi, čiji su preci komunisti, koji imaju savest i koji misle da srpska istorija ne može da bude uskraćena za jedan važan dokument. Ma koji da je to čovek, ja sam mu zahvalan, a njegovom pretku koji je učestvovao u ovom montiranom procesu zahvalan sam što je presudu ipak sačuvao - dodaje Mihailović.

Nemam reči da izrazim zahvalnost „Blicu” što mi je to omogućio da vidim presudu, gotovo u suzama, drhtavim glasom je rekao Mihailović

On ne gubi nadu da će uskoro i drugi dokumenti ugledati svetlost dana.

- Najvažnije bi meni i porodici bilo da znamo gde su mu kosti, ali čini se da je to tajna koja je zakopana sa njim u grob. Ali pokoljenja će ipak moći da čuju istinu o đeneralu Draži jer ćemo nakon rehabilitacije tražiti povraćaj imovine. Kuća u Bregalničkoj ulici koja nam je oduzeta, a koja treba da nam se vrati, biće pretvorena u muzej. Nadam se da će nam BIA dati sve njegove stvari koje drži u arhivima, pa neka pokolenja presude da li je on bio izdajnik ili patriota - završava svoju priču potomak generala i vidno uzbuđen napušta redakciju „Blica”.

Nema revizije rehabilitacije Sa procesa protiv Dragoljuba Draže Mihailovića                     foto: Arhiva Borbe Advokat Zoran Živanović kaže da presuda koju je „Blic” otkrio ne dovodi u pitanje odluku o rehabilitaciji, već je samo potvrđuje, jer je jasno da je napisana nakon streljanja komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini. - Pečat na prvoj i poslednjoj stranici to dokazuju. Naime, presudu je pisao sud koji nije postojao u vreme suđenja i koji nije doneo presudu. Presudu je donelo Vojno veće Vrhovnog suda FNRJ, a pisao ju je, kako potvrđuju pečati, Vrhovni sud Jugoslovenske armije koji nije postojao u vreme suđenja generalu Mihailoviću, jer je formiran desetak dana nakon njegove smrti - objašnjava advokat Živanović. Istoričar Slobodan Marković takođe zaključuje da je presuda Mihailoviću do koje je „Blic” došao napisana nakon njegovog pogubljenja i to se uklapa u obrazac komunističkih sudova gde su presude pisane nakon streljanja. Istoričar Bojan Dimitrijević kaže za „Blic” da otkrivanje originalne presude neće uticati na reviziju procesa rehabilitacije. - Originalna presuda ne menja istorijsku sliku tog vremena i ne dovodi rehabilitaciju u pitanje jer je sud odlučivao o proceduralnim propustima u suđenju - kaže Dimitrijević za „Blic”. V. Z. C. - S. V.

        БЛИЦ

По сећању се хода као по месечини

Књижевници Весни Капор у среду свечано уручена угледна награда "Милош Црњански". Наслов награђеног дела преузет из друге књиге "Сеоба" великог писца

У "Хипербореји" се може живети. Даље, кроз "Ембахаде" изучавати историја и философија. Са кнезом Рјепином и Нађом, разумети очај, поштовање, жртва и љубав. Са Исаковичима делити најдубља страдања, заблуде и наде национа. "Лирика Итаке" и "Чарнојевић" чисто су срце човеково. Црњански је дубоко и интимистички обележио и спојио наш карактер и страдања - рекла је Весна Капор, примајући награду "Милош Црњански", за књигу прича "По сећању се хода као по месечини", у издању "Агоре". Признање које задужбина великог писца додељује сваке друге године, чине повеља, месингана плакета и новчани износ, а свечаности у испуњеној Малој сали Коларчеве задужбине, присуствовали су и најбољи ученици основне школе "Милош Црњански" у Иланџи.

- Ова књига стоји на ветру времена, на историјском фону у коме је ласније добити ако поништиш оно чему припадаш, у коме је писати о срцима сопствених мртвих скоро неприхватљиво. Стога ова награда, није само моја. Или није уопште моја. Она је сећање, како би Црњански рекао, на моје мртве другове рођене на граници, сабијене у сенке, који усред потпуног карневала и бестијалности политике, чувају част преживелих. С друге стране, у овој књизи расцветава се живот. Дотиче разноликост света. Бележи се да краја нема. И да се живот, упркос свему, изнова наставља. Томе ме учи Црњански - рекла је добитница.

У беседи посвећеној Црњанском, Весна Капор је истакла да нас је овај писац повезао "емоцијом, чистом, лирском, преламајући свет кроз сопствено биће, а опет снагом, ретко сугестивном и живом, свевременом":

- Као Србин рођен ван Србије, невољни војник Аустроугарске, осетио је, проживео и описао дубоку коб наше историје, због чега је једнако вољен као есенција дубоке повезаности где год се говори и мисли српским језиком. О Принципу је забележио: "Спојио нас је више и боље него држава и црква." Усудила бих се да кажем, да нас је он, Милош тако везао. Од ране младости, од првих редова "Итаке", опсениле су ме његове речи. "По сећању се хода као по месечини", наслов поглавља из друге књиге Сеоба, једна је врста лирског и тематског дијалога са Црњанским. Мој најдубљи осећај привржености Црњанском, потекао је, између осталог, и из дубоког пркоса. Рећи, не ћутати. Против струје. Творити нове форме, давати ново лице старим причама.

ИЗГУБЉЕНИ ЗАВИЧАЈ

ОБЛИКУЈУЋИ приче о времену с почетка овог века, ауторка све време активира оно што припада деценијама с краја прошлог столећа, а што одређује и њено интимно и национално биће. Призори "раскалемљивања једне државе", сажети у индивидуалном, блиском искуству рата из деведесетих, избегличке колоне, изгубљени завичај и нестајање драгих бића, чине пртљаг прошлости који се распакује и поново затвара у границама свакодневице - стоји у образложењу жирија, који су чинили: Мило Ломпар, председник, Радивоје Микић и Слађана Јаћимовић.

Сећање на мртве другове | Култура | Novosti.rs

Jovan Kurbalija - Ko kontrolise internet