Дуговечни професор Јован Јовановић, или ко преживи, он ће причати

Јово на јесен пуни 110, доброг је здравља, пише есеје. / Априла 1946. ухапсили су ме "ознаши" и везаног одвели у затвор на Цетињу, у "црногорски Дахау" - наставља чика Јово. - Пола године су ме мучили, били, тражили кривицу које није било. О том ни данас не могу да причам...

Фото Исмет Скоко

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Загазио већ у други век
• 
  Век живота и пола века пензије

• Не постоји рецепт да дочекаш стоту
• Јапан: Јефтинији поклони за стогодишњаке јер их има превише
• 100 година на Видовдан

СОБА Геронтолошког центра у Сарајеву. Чим се у њу укорачи угледа се "библиотека", а испод ње сто "затрпан" књигама и папирима. За њим седи мушкарац сребрне косе са лупом у рукама. Пажљиво ишчитава странице два своја опширна есеја. Оба посвећена "Горском вијенцу" - један о гуслама у овом делу, а други о Вуку Мићуновићу. Пре него што их преда за штампу врло концентрисано проверава свако слово, реч, зарез...

И ништа не би било необично у томе што се пензионер бави научним књижевним радом да "јунак" ове приче нема 110 година! Име му је Јован Јовановић. Надимак му није као чувеном песнику чика Јови, али по свему другом он је прави "змај"! Доброг је здравља, виталан, изузетно бистрог ума, ведар, духовит, насмејан...

- Не знам која је тајна моје дуговечности - скромно прича чика Јово. - Генетика сигурно није. Истина је и да никада нисам пио, ни пушио, да кафу нисам пробао. Гладан сам био више него сит. Али, ако осим божје милости, постоји неки рецепт моје дубоке старости, онда је то - страдање! Муке су ме челичиле. Патње и страдања је за ових мојих 110 лета највише било. У једном животу преживео сам пет ратова - оба балканска, оба светска и овај последњи најкрвавији... У Првом светском рату страдао ми је отац Перо, поткрај Другог сестра Љубица... Дивну супругу Загорку, због које сам се доселио у Сарајево, изгубио сам 1973. Деце нисмо имали... Једини рођаци, потомци моје сестре, живе у Црној Гори... Не долазе...

ЗАГОРКА - ВЕЧНА ЉУБАВБОГ изгледа има много посла па ме заборавио и још ми не шаље визу за Баре - у шали прича чика Јово. - Полако ме издаје здравље, слабије се крећем па ми се све чини да ћу скоро код моје Загорке. Код моје љубави, најсветлије звезде мог живота. Била је учитељица. Венчали смо се децембра 1943. Због ње сам и дошао у Босну. И вечна кућа нам је на сарајевском гробљу Баре, од 1973. када се Зага упокојила.

Рођен у Брчели код Бара, септембра 1906. године, Јован Јовановић је, како нам прича, одрастао у немаштини. Али, школа и књига су га увек занимали. Школовао се, вели, гладан и бос. Руски језик и књижевност дипломирао је у Београду 1934. године, а прво запослење добио је у Гимназији у Беранама. Током Другог светског рата надничио је у Подгорици "за четири деке хлеба и кашику чорбе"... После рата постављен је за првог директора Гимназије у Фочи, где је истовремено предавао руски језик и филозофију. Али не задуго.

- Априла 1946. ухапсили су ме "ознаши" и везаног одвели у затвор на Цетињу, у "црногорски Дахау" - наставља чика Јово. - Пола године су ме мучили, били, тражили кривицу које није било. О том ни данас не могу да причам... После сам радио у гимназијама у Пљевљима, поново у Фочи, па у Сарајеву. Јануара 1957. прешао сам у сарајевску Универзитетску библиотеку и ту радио до пензије. Ту сам у миру могао да истражујем и да се посветим књижевности. До сада сам објавио 222 научна рада.

Не скрива задовољство што ће остати упамћен као, званично, "најстарији човек на Балкану који се и после 100. године бави истраживањем и писањем". Деценијама уназад пише углавном есеје. У 104. години објавио је "Есеј о сељаку", у 105. истраживање "Утицај улице на васпитање деце", у 106. "Плач у 'Горском вијенцу'".

- Последњих година потпуно сам се посветио најдетаљнијем проучавању "Горског вијенца" - каже чика Јово. - Све слободно време проводим са својом пријатељицом Фахиром Турковић. Не знам шта бих без ње, а и она без мене. У дом сам дошао марта 1996. године, а она дан пре мене. Нераздвојни смо, врло блиски већ две деценије. Човек не може бити сам! А, старима, посебно нама, потребна је љубав. А добијам је од Фахире, мог бившег ђака сада професора др Марка Вуковића из Требиња, директора Геронтолошког центра Исмета Скока и запослених... Они ми продужавају живот и хвала им на много љубави коју пружају старцу од век и кусур.

Фахира Турковић и Јован Јовановић

БИТИ ЧОВЕК, ПРЕ СВЕГА

МЕНЕ, Србина из Црне Горе, последњи рат затекао је у Сарајеву - тешко, са паузама прича чика Јово. - Стан ми је срушен 1992. године и пет месеци живео сам по подрумима и склоништима. У гранатирању, марта 1993, тешко сам рањен у ногу. Оперисан сам и преживео само захваљујући добрим људима... Зато, младе пред којима је будућност, подсећам на речи Максима Горког: "Човек, како то гордо звучи."

Јово на јесен пуни 110, доброг је здравља, пише есеје

Последње дело Умберта Ека "Papa Satan Aleppe" књига је есеја о друштву објављених у италијанском недељнику Еспресо

Twitter

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Умберто Еко je стварао читаоце

• Умберто Еко редуковао "Име руже"

РИМ - Последња књига великог италијанског књижевника Умберта Ека, преминулог у петак у Милану у 85. године, биће издата у петак, саопштила је данас његова издавачка кућа Наве ди Тезео."Papa Satan Aleppe" књига је есеја о друштву објављених у италијанском недељнику Еспресо с којим је Еко, књижевник, филозоф, лингвиста и есејсита, блиско сарађивао.

Наслов књиге садржи прве три речи које отварају поглавље "Пакао" у "Божанственој комедији" Дантеа Алигијерија.

Еко је својевремено рекао да наслов "лепо представља конфузију нашег времена".

Умберто Еко је рођен 5. јануара 1932. године у Александрији, у италијанској провинцији Пијемонт. Радио је као професор семиотике на Универзитету у Болоњи.

Био је стручњак за естетику и етику средњег века, али се његов литерарни опус протезао од књига за децу, књижевних критика, есеја о средњовековној естетици, антропологији, до есеја и романа.

Своје свеобухватно знање о Средњем веку Еко је искористио у роману "Име руже", објављеном 1980, који је касније екранизован, и који је његово име прославио у широј јавности.

Аутор је и дела "Фукоово клатно" (1988), "Острво дана пређашњег" (1994), "Тајанствени пламен краљице Лоане" (2004) и "Нулти број" (2015). Његово најпознатије дело о Средњем веку јесте "Уметност и лепо у естетици Средњег века".

Умберто Еко био је почасни доктор више од тридесет универзитета широм света и носилац бројних одликовања.

Последње дело Умберта Ека излази у петак

Тзв. Златни свештеник

У Дому омладине представљене две књиге новинара Љубише Ивановића - "Греси Златног свештеника" и "Кастрове тајне везе", о две теме које наизглед немају директну везу, али их заправо повезује улога Ватикана 

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  "Сребренички круг" пред студентима
• 
  Ватикан: Прва и најрискантнија турнеја папе Фрање по Африци

• Ватикан оптужио пет особа због малверзација
• Процурео извештај о јавним кућама Ватикана!
• Папа осудио "цурење" поверљивих докумената

Вечерас су у Дому омладине у Београду представљене две књиге новинара Љубише Ивановића - "Греси Златног свештеника" и "Кастрове тајне везе", о две теме које наизглед немају директну везу, али их заправо повезује улога Ватикана у два важна историјска тренутка. О књигама су говорили аутор, директор и главни уредник Компаније Новости Ратко Дмитровић и директор издавачке куће "Адмирал букс" Зоран Рапајић.

"Овде се ради о једном од најмистериознијих случајева, ако не и о највећој тајни бивше Југославије, посматрано са становишта тајних служби", истакао је Ратко Дмитровић и додао да о тајној мисији свештеника Крунослава Драгановића постоји још неколико живих сведока који сигурно никада о томе неће проговорити.

Да подсетимо, Крунослав Драгановић званично је био католички свештеник. Припадао је оној струји Римокатоличке цркве која није признавала ни једну другу веру осим своје, а сарађивао је и са свима другима ако су им циљеви били исти - борба против комунизма.

Да би остварио циљеве у тој својој борби често је за паре, али и без њих, радио за америчку, италијанску, енглеску, француску, холандску, аустријску и немачку обавештајну службу. "Златни свештеник", како су га, између осталих кодних имена, назвали амерички обавештајци један је од најистакнутијух, ако не и најпознатији човек, који је ушествовао у сложеном систему избављања људи оптужених за најтеже злочине у новијој историји - "пацовским каналима". Тим "каналима" извлачио се и огроман опљачкан новац, злато из државних трезора, накит одузет ликвидираним непријатељима Трећег Рајха, као и документа од велике историјске важности.



Многи од "спашених" били су људи који су предано служили нацистичкој Немачкој или квислиншким режимима у ратом захваћеној Европи. Са завршетком рата престала је та њихова улога, али је почела сасвим нова - борба против комунизма и новог непријатеља у Москви.

Драгановић се обрео у Југославији 1967. и ставио властима на располагање. Својим поступком оставио је у шоку и неверици комплетну хрватску емиграцију и све најзначајније светске обавештајне службе. Књига је богата чињеницама, документованим догађајима од пре неколико десетина година, које је аутор вешто обогатио драматичним описима, дијалозима и детаљима који овом делу дају атмосферу наратора-савременика.

Професор др Крунослав Драгановић, за једне злочинац, за друге херој, за треће издајник, неспорно је био изузетно даровит човек коме су у ратним и послератним условима поверени врло сложени задаци које је он маестрално обављао. У много чему је остао мистерија која заправо никада и неће бити сасвим расветљена.

Друга књига Љубише Ивановића је "Кастрове тајне везе" и тиче се периода америчке блокаде Кубе деценијама уназад, а овај роман описује како су браћа Кастро с једне, и низ америчких председника с друге стране, више од пола века покушавали да се помире тако да обе стране нађу частан излаз из ћорсокака.

Како о томе нису могли директно да разговарају, Хавана и Вашингтон су имали низ посредника који би преносили поруке. Од адвоката и новинара, преко председника управе Кока-Коле, па све до кардинала и самог папе Фрање.

Роман описује догађаје из сенке и нема за циљ да суди или награђује било коју страну у сукобу, већ да главне актере прикаже само као људе који су имали своје наде и страховања и који су у жељи да успеју час били на корак до помирења, час свет довели на руб Трећег светског рата.

     Новости

Рађање студентског бунта.Ови догађаји преплићу се са временом када се већ осећају неке последице привредне реформе. Почињу жустре дебате о социјалној неједнакости. Долази до првих ликвидација неуспешних предузећа, радници остају без посла. Први возови наше радне снаге крећу ка "трулом" Западу

И. Миладиновић | 31. јануар 2016. 20:06 Рађање студентског бунта.- Како су догађаји из "шездесет и осме" заправо почели две године раније. Сукоб власти и академаца БУ почео на измаку 1966, због митинга против рата у Вијетнаму

Пред нову 1967. Кнез Михаилова улицу у Београду, поред лампиона, била је украшена милицијом, коњима и ватрогасним колима

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Блокирана предавања
• 
  Студентима кривичне пријаве

• Два пута бесплатно на испит
• Студенти блокирали Филозофски факултет
• Студенти блокирали Ректорат БУ

У ВИЈЕТНАМУ је беснео рат. Амерички бомбардери изручивали су смртоносне товаре на школе и болнице. Штампа је доносила фотографије мртве вијетнамске деце. Социјалистички савез (ССРНЈ) је издавао саопштења у којима се осуђују бомбардовања Ханоја. Али, студентима се чинило да је такав протест против масовног покоља некако млак, бескрван и сувише дипломатски. (Шта се променило у свету у последњих пола века?)

У то време у Београду се већ формира нека врста неформалног студентског покрета. Као и свуда у Европи, почео је да се рађа латентни сукоб између званичних органа и људи који су се залагали за право на другачије мишљење и понашање.

Једна од тачака конфронтације, у Београду, био је митинг против рата у Вијетнаму, одржан на измаку 1966. године.

На митингу је било близу 3.000 учесника. Сала хероја, на Филолошком факултету, била је крцата. Међу учесницима је био и Иво Андрић. Ватрено су говорили Михаило Марковић, Добрица Ћосић и Рајко Томовић.

Добрица Ћосић је рекао:

"Слобода је услов постојања људске заједнице. Земља прве револуције потапа своју заставу у блато вијетнамског бојишта!" (И изгледа да је не вади из тог кала до данашњих дана.)

Из масе су се чули поклици: "Живео народ Вијетнама! Доле агресија! Нећемо жито! Напоље сви Американци из Југославије!" Неки сведоци тврде да су чули и ово: "На читаоницу! На амбасаду!"

Са скупа је послато протестно писмо америчкој амбасади. Према сведочењима неких учесника, писмо је саставио ондашњи асистент Филозофског факултета Драгољуб Мићуновић. Тон тога писма данас звучи крајње патетично. Цитира се Џеферсон и његове мисли о праву на срећу свих народа. Американци се подсећају на њихове демократске традиције, и све у том духу.

После читања писма пао је предлог да се писмо не шаље већ да се лично уручи особљу америчке амбасаде.

Учесници скупа кренули су на улицу.

ОДМАХ на излазу, на самом Студентском тргу, студенте је сачекао кордон милиције. На опомену официра милиције да се студенти мирно разиђу или врате у факултетску зграду, чули су се повици:

"Уа, милиција! Уа, ранковићевци! Уа, џонсоновци!"

Сваки овакав узвик био је поздрављен овацијама.

У званичном извештају о овим догађајима, који су сутрадан пренели престонички дневни листови, пише: "Пале су од једног броја демонстраната и милиционера псовке и недолични изрази. Један број милиционера испољио је нервозу, несналажење и претерану оштрину."

Већина учесника митинга разишла се са Студентског трга, али није одустала од намере да дође до америчке читаонице и амбасаде. Група од око три стотине студената стигла је заобилазним улицама у Кнез Михаилову, тачно пред зграду америчке читаонице. Ту их је дочекао кордон милиције на коњима. Студенти су кренули на милицију. Милиционери су тада употребили шмркове са водом и бомбе са сузавцем. Први пут после 1944. године, читав део града био је обавијен димом, облацима сузавца... Кукњава и јауци мешали су се са топотом коња. Слика која ће на београдским улицама бити учестала кроз неколико деценија.

ПАРТИЈА СЕ ОДРИЧЕ ПРОФЕСОРА САСТАНЦИ комисија које су утврђивале шта се заправо десило тог 23. децембра 1966. протицали су у мучном натезању завађених страна. На једном од тих састанака забележен је овакав дијалог између професора Љубомира Тадића и члана Централног комитета СК Коља Широке: - Ја овде закључујем једну ствар: не можемо у истој партији да седимо ми и ви. Љуба Тадић и ја не можемо бити у истој партији - енергично је рекао Кољ Широка. Тадић је одмах реплицирао: - Коља, ово си сјајно формулисао. Ти и ја стварно немамо шта да тражимо у истој партији! Мада ми је јасно за кога ће од нас двојице Партија да се одлучи. Касније ће се испоставити да су речи Коља Широке биле пророчанске.

О "претераној нервози" милиције сведочи изјава Петра Влаичића, студента права, који се после митинга затекао заједно с још једном колегиницом у Кнез Михаиловој улици.

- Милиционери су натерали коње на нас, те смо се морали склонити у најближи хаустор, у овом случају у стару зграду Филозофског факултета. Убрзо сам био омамљен од експлозије бомбе са сузавцем која је била бачена у зграду. У затрованом стању налазио сам се око пола сата. За то време ми је помагала моја пријатељица, која је цело време била са мном, јер је била мање омамљена од мене - говорио је Влаичић.

- На излазу нас је дочекала група од седам-осам милиционера, један од њих је рекао "овога!", показујући на мене. Почео сам да их уверавам да нисам крив, али су на повик једног од њих - "удри!", почели по мени да пљуште пендреци. Девојка је покушала да ме заклони, али је била одбачена од ударца, па ми је повикала: "Бежи!" Почео сам да бежим у правцу Калемегдана, али сам био ухваћен након сто метара. Милиционери су ме ударали пендрецима по леђима, а суповци су ме наизменично ударали шакама у главу и покушавали да ме ударе ногама у стомак. Целим путем су ме кочијашки псовали. Један од суповаца који су ме ударали је приметио: "Пази животиње, колико га ударамо а никако да падне..."

ОБРАЧУН између групе студената и милиције траје све ово време. Студенти су гађали милицију каменицама, а они су им одвраћали пендрецима и шмрковима. Неколико десетина милиционера продрло је у зграду Факултета, јурећи и тукући студенте који су се разбежали по учионицама и кабинетима.

После интервенције коњичке милиције, група од 200 до 300 студената кренула је ка америчкој амбасади. Студенти су се углавном мирно кретали, осим што се пред зградом ССНО (Генералштаб на углу Немањине и Кнеза Милоша) могао чути покоји узвик, као: "Војска спава!"

Пред зградом америчке амбасаде студенти су узвикивали антиамеричке пароле и одбијали да послушају захтеве милиције да се разиђу. После краћег убеђивања и ту су прорадили пендреци. Овог пута разлог је био ометање саобраћаја. Ухапшено је двадесетак студената, и сви су добили по месец дана затвора.

После је студентска комисија, која је испитивала случај, утврдила да је милиција хапсила насумице. Тако су се у затвору нашли и они који нису учествовали у изгредима, осим што су се тог дана затекли на факултету.

Међу ухапшеним студентима били су: Зоран Ристић, Анте Турудић, Љубомир Брајковић, Радован Ловић, Слободан Симић, Георгије Петачки, Алија Хоџић... Свима њима судије Драгомир Стевановић, Стева Ширговски и Танасије Миленковић љубазно су уручили решења о кажњавању, а разлози су били: повреде милиционера (чија се имена не спомињу), бацање снегом на милиционере и грађане, улична галама, псовке итд.

ИНТЕРЕСАНТАН је и овај детаљ: Алија Хоџић, у то време председник Факултетског одбора Савеза студената Филозофског факултета, кажњен је "због физичког напада на милиционера испред америчке амбасаде у Кнез Михаиловој улици", иако се америчка амбасада налази у Улици кнеза Милоша!

После ових бурних догађаја, као што и приличи, формиране су две комисије. Студентску су сачињавали наставници: Љубомир Тадић, Загорка Пешић Голубовић, бивша супруга тадашњег градоначелника Бранка Пешића, Драгољуб Мићуновић и студенти: Анка Бјелобаба и Алија Хоџић. Комисију Универзитетског комитета СК сачињавали су: Звонимир Дамјановић, Света Костић, Жарко Булајић, Ратко Бутулија, Радован Лукић и Ђорђе Станковић. По неким тврдњама, другој комисији су помагали Мирослав Печујлић, Бора Павловић, Латинка Перовић, Тика Берисављевић, Кољ Широка.

Епилог је био: Комисија Универзитетског комитета је закључила да је упад милиције на Факултет био пренагљен, комунистима Градског СУП-а је препоручено да критички оцене понашање својих људи и утврде одговорност за настале политичке последице. Истовремено, Александар Крон је смењен са дужности секретара факултетског комитета СК и избачен из партије, Јадран Ферлуга кажњен је последњом опоменом, док је Алија Хоџић добио опомену.

Ови догађаји преплићу се са временом када се већ осећају неке последице привредне реформе. Почињу жустре дебате о социјалној неједнакости. Долази до првих ликвидација неуспешних предузећа, радници остају без посла. Први возови наше радне снаге крећу ка "трулом" Западу. У штампи се лансирају нове пароле: "Немамо сви исте стомаке"; "Против уравниловке"; "Тржиште је једини и најбољи судија".

Био је то шок за друштво навикнуто на хармоничну теорију радног народа, по којој смо сви једна сложна и солидарна заједница.

Сусрет са историјом: Рађање студентског бунта