Spomenik konju (Foto D. Savić)
Vladislav Petrović je bio na Solunu, kad se vratio nije imao dece,
već samo jednu kravu. U štali gde je držao kravu našao je komunističke
knjige, koje je pročitao, video da su ateističke (da nema pominjanja
Boga), zbog čega se potresao. Zbog toga se iznervirao, i procenio da su
to knjige Dragana i Ćubana Gligorić, sinova njegove sestre Aleksije. On
ih pozove, i upita ih jesu li njihove knjige, što oni mu potvrde.
Razočaran time, on napiše pismo zbog čega se ubija, i izvrši
samoubistvo. Najviše ga je pogodilo to što je Tito vođa komunističke
partije. „Ja sam se sa njim na Ceru borio, a on da mi bude vladar
države. I na Mačkovom kamenu, Tekerišu, Povlenu, a on je bio austrijski
kaplar tu, prešao sam Albaniju, na ostrvo Vido, pa u Francusku. Odveo
konja, doveo konja, i tako nešto da me snađe, ne može”. On je to sve
stavio u pismo, koje, prema Rankovim rečima, nije smelo da bude
objavljeno. Ubio se 1937. ili 1938. godine. Pismo je napisao na nekoliko
papira, a taj deo nije objavljen, jer su komunisti zabranili, i
verovatno je zapaljen, tj. uništen.
Bitka na Ceru kad je bila, Rankov deda Radoje je imao kobilu koja se zvala Tica, a Vladislavljev konj (čiji je grob) zvao se Acko. Kupljen je kao ždrebe u Rumi na vašaru. Na Ceru je bila prva bitka, štab je bio u selu Ćajin potok. Dobili su jednog dana izveštaj da je jaka austrougarska vojska krenula i ukopala se sa druge strane Cera. Oni su bili prvopozivci. Stepa, Putnik i Mišić su konstatovali da se odupreti ne mogu, ali nisu hteli ni da se povuku u prvoj borbi. Obavestili su diviziju koja je bila stacionirana u jednom selu kod Uba, koja je po gradu i kiši usiljenim maršem tokom noći stigla i napala Austrougare s leđa.
Prišli su im toliko blizu da su čuli njihove razgovore u rovovima, a da ih oni nisu primetili. Kad je pao znak, prvo su bombama napali, a Austrougare je uhvatila panika i razbežali su se, bili su razbijeni. Dva ili tri dana kasnije Austrougari napadaju sa boka od Loznice. Kad se to desilo, u austrougarskoj vojsci je bilo dosta Srba od preko Save. Štab je bio prebačen u selo Paulja, ispod Tekeriša. Vladislav je bio svedok kada je cela jedna srpska divizija iz austrougarske vojske došla i predala se.
Mišić se tog momenta nije nalazio tu, bio je u selu, i vratio se tokom noći pijan. Kada su mu raportirali o predaji pomenute divizije, Mišić je naredio da ih ubiju sve. Ljudi su počeli da plaču, doslovno, jer je naređena njihova likvidacija iako su se predali. Na to su im naši vojnici rekli da se na plaše, da nikakve likvidacije neće biti. Ostane to na tome. Kada se ujutru Mišić probudio, prvo je pitao šta je sa tim ljudima što su se predali. Kada je čuo da su tu, živi i zdravi, zahvalio je Bogu što ga vojnici nisu poslušali i pobili ih, svestan da je u pijanstvu mogao da načini veliku grešku. Nakon toga se desio napad na Mačkovom kamenu, gde se devet puta za dan desila smena i gde je bio lociran jedan austrougarski top. Naša vojska osvoji Mačkov kamen, okrene top protiv Austrougara i napada ih njihovom municijom, a kada je nestane, naša vojska se povuče zbog nedostatka municije. Austrougari ponovo donesu municiju i napadnu našu vojsku, i onda sve kreće ispočetka. Tu je, navodno, toliko vojske ubijeno da nigde na zemlju nije moglo da se stane, od tela vojnika.
Odatle su krenuli na Povlen, Maljen, Valjevo i ka Obrenovcu, gde je trebalo da se organizuje Kolubarska bitka. Zbog teške situacije, srpska vojska je bila prinuđena na povlačenje. Izvesni Dragutin (Gavrilović, verovatno), komandant artiljerije, dobio je naređenje od Mišića da organizuje odbranu Beograda, po cenu svog i života vojnika iz njegovog puka. Vladislav je potom išao do Vardara, sa namerom da pređu Vardar. Kad su stigli tamo, Bugari su ih sprečavali da pređu, pa su se vratili uz Vardar pa sve do Kolašina, gde ih je kralj Nikola pustio i držao im odstupnicu. Prešli su u Albaniju, gde su lutali tri meseca, često se vraćajući na mesta sa kojih su krenuli. Tu je krenuo tifus, pa su vojnici počeli da umiru.
Naši su od Rusa tražili putem depeše da pošalju pomoć. Rusi su naredili Italiji da pošalje svoje lađe, uz pretnju da će sklopiti mir sa Austrougarima i usmeriti njihove napade na Italiju ukoliko to ne urade. Italijani su poslali brodove, i uzimali su na njih i konje i vojsku, i svi su bili pregledani od strane lekara. Tu su čak i živi ljudi bacani u more, jer su bili toliko izmrcvareni da nisu imali šanse da prežive, prema proceni lekara. U sećanju mu je ostalo da je jedan vojnik na ostrvu Vido prepoznao svoje volove (čovek je poreklom iz nekog od sela između Valjeva i Pričevića). Kada ih je prepoznao, i počeo da ih mazi, oni su počeli da plaču.
Pitao je ko je doveo te volove, pa je saznao da ih je doveo dečak star 12–15 godina. Ispostavilo se da je taj dečak njegov sinovac od 14 godina. Nakon toga su prebačeni u Francusku i Vladislav i Radoje. Bilo je ljudi koji su prilikom pregleda bili određeni da budu bačeni u more, i kad to čuju oni se vrate u red i ponovo bivaju pregledani. Kada su ponovo bivali određeni, oni bi se opet vratili u red, pa su ih doktori na kraju ostavljali u životu, poštujući njihovu želju za životom (dešavalo se da ti ljudi stvarno prežive i dočekaju kraj rata).
U Francuskoj su ponovo pregledani, i ljudi i konji. Francuzi su konstatovali da konji moraju biti pobijeni, jer su bili u lošem zdravstvenom stanju, a da im u zamenu daju zdrave konje. Vojnicima je bilo žao, pa je svaki stao uz svog konja i počeo da plače. Francuzi su, videvši to, naredili stanovnicima da svaki dan moraju da donesu određenu količinu koprive da se njom hrane konji.
Tri meseca su se tako hranili, dok se nisu u potpunosti oporavili. Još mesec dana su se pripremali da krenu nazad, odakle su i došli. Kad su krenuli u proboj, stajanja nije bilo. Velike zasluge su u tim borbama imale žene i starci koji su ostali u Srbiji, tako što su sakupljali municiju koju su Austrougari ostavljali, i pomagali vojsci u delovanjima. Vladislav je posle rata otišao u Demokratsku stranku, a Radoje ostao radikal. Nadali su se da će, ako dođu komunisti, tako moći da štite jedan drugoga.
***
Vladislav Petrović je bio srpski vojnik u Prvom svetskom ratu, koji je, kao i najveći deo srpske vojske proživeo albansku golgotu, ali i učestvovao u proboju Solunskog fronta. Njegova ratna priča je svedočanstvo kako o tegobama koje je srpska vojska prolazila tokom rata, tako i o povezanosti ljudi i životinja i njihovom zajedničkom stradanju u ratu. Po završetku rata, vraća se u Osečinu zajedno sa Ackom, kome će kasnije podići i spomenik, kao svojevrstan podsetnik na vernost drage životinje.
Bitka na Ceru kad je bila, Rankov deda Radoje je imao kobilu koja se zvala Tica, a Vladislavljev konj (čiji je grob) zvao se Acko. Kupljen je kao ždrebe u Rumi na vašaru. Na Ceru je bila prva bitka, štab je bio u selu Ćajin potok. Dobili su jednog dana izveštaj da je jaka austrougarska vojska krenula i ukopala se sa druge strane Cera. Oni su bili prvopozivci. Stepa, Putnik i Mišić su konstatovali da se odupreti ne mogu, ali nisu hteli ni da se povuku u prvoj borbi. Obavestili su diviziju koja je bila stacionirana u jednom selu kod Uba, koja je po gradu i kiši usiljenim maršem tokom noći stigla i napala Austrougare s leđa.
Prišli su im toliko blizu da su čuli njihove razgovore u rovovima, a da ih oni nisu primetili. Kad je pao znak, prvo su bombama napali, a Austrougare je uhvatila panika i razbežali su se, bili su razbijeni. Dva ili tri dana kasnije Austrougari napadaju sa boka od Loznice. Kad se to desilo, u austrougarskoj vojsci je bilo dosta Srba od preko Save. Štab je bio prebačen u selo Paulja, ispod Tekeriša. Vladislav je bio svedok kada je cela jedna srpska divizija iz austrougarske vojske došla i predala se.
Mišić se tog momenta nije nalazio tu, bio je u selu, i vratio se tokom noći pijan. Kada su mu raportirali o predaji pomenute divizije, Mišić je naredio da ih ubiju sve. Ljudi su počeli da plaču, doslovno, jer je naređena njihova likvidacija iako su se predali. Na to su im naši vojnici rekli da se na plaše, da nikakve likvidacije neće biti. Ostane to na tome. Kada se ujutru Mišić probudio, prvo je pitao šta je sa tim ljudima što su se predali. Kada je čuo da su tu, živi i zdravi, zahvalio je Bogu što ga vojnici nisu poslušali i pobili ih, svestan da je u pijanstvu mogao da načini veliku grešku. Nakon toga se desio napad na Mačkovom kamenu, gde se devet puta za dan desila smena i gde je bio lociran jedan austrougarski top. Naša vojska osvoji Mačkov kamen, okrene top protiv Austrougara i napada ih njihovom municijom, a kada je nestane, naša vojska se povuče zbog nedostatka municije. Austrougari ponovo donesu municiju i napadnu našu vojsku, i onda sve kreće ispočetka. Tu je, navodno, toliko vojske ubijeno da nigde na zemlju nije moglo da se stane, od tela vojnika.
Odatle su krenuli na Povlen, Maljen, Valjevo i ka Obrenovcu, gde je trebalo da se organizuje Kolubarska bitka. Zbog teške situacije, srpska vojska je bila prinuđena na povlačenje. Izvesni Dragutin (Gavrilović, verovatno), komandant artiljerije, dobio je naređenje od Mišića da organizuje odbranu Beograda, po cenu svog i života vojnika iz njegovog puka. Vladislav je potom išao do Vardara, sa namerom da pređu Vardar. Kad su stigli tamo, Bugari su ih sprečavali da pređu, pa su se vratili uz Vardar pa sve do Kolašina, gde ih je kralj Nikola pustio i držao im odstupnicu. Prešli su u Albaniju, gde su lutali tri meseca, često se vraćajući na mesta sa kojih su krenuli. Tu je krenuo tifus, pa su vojnici počeli da umiru.
Naši su od Rusa tražili putem depeše da pošalju pomoć. Rusi su naredili Italiji da pošalje svoje lađe, uz pretnju da će sklopiti mir sa Austrougarima i usmeriti njihove napade na Italiju ukoliko to ne urade. Italijani su poslali brodove, i uzimali su na njih i konje i vojsku, i svi su bili pregledani od strane lekara. Tu su čak i živi ljudi bacani u more, jer su bili toliko izmrcvareni da nisu imali šanse da prežive, prema proceni lekara. U sećanju mu je ostalo da je jedan vojnik na ostrvu Vido prepoznao svoje volove (čovek je poreklom iz nekog od sela između Valjeva i Pričevića). Kada ih je prepoznao, i počeo da ih mazi, oni su počeli da plaču.
Pitao je ko je doveo te volove, pa je saznao da ih je doveo dečak star 12–15 godina. Ispostavilo se da je taj dečak njegov sinovac od 14 godina. Nakon toga su prebačeni u Francusku i Vladislav i Radoje. Bilo je ljudi koji su prilikom pregleda bili određeni da budu bačeni u more, i kad to čuju oni se vrate u red i ponovo bivaju pregledani. Kada su ponovo bivali određeni, oni bi se opet vratili u red, pa su ih doktori na kraju ostavljali u životu, poštujući njihovu želju za životom (dešavalo se da ti ljudi stvarno prežive i dočekaju kraj rata).
U Francuskoj su ponovo pregledani, i ljudi i konji. Francuzi su konstatovali da konji moraju biti pobijeni, jer su bili u lošem zdravstvenom stanju, a da im u zamenu daju zdrave konje. Vojnicima je bilo žao, pa je svaki stao uz svog konja i počeo da plače. Francuzi su, videvši to, naredili stanovnicima da svaki dan moraju da donesu određenu količinu koprive da se njom hrane konji.
Tri meseca su se tako hranili, dok se nisu u potpunosti oporavili. Još mesec dana su se pripremali da krenu nazad, odakle su i došli. Kad su krenuli u proboj, stajanja nije bilo. Velike zasluge su u tim borbama imale žene i starci koji su ostali u Srbiji, tako što su sakupljali municiju koju su Austrougari ostavljali, i pomagali vojsci u delovanjima. Vladislav je posle rata otišao u Demokratsku stranku, a Radoje ostao radikal. Nadali su se da će, ako dođu komunisti, tako moći da štite jedan drugoga.
***
Vladislav Petrović je bio srpski vojnik u Prvom svetskom ratu, koji je, kao i najveći deo srpske vojske proživeo albansku golgotu, ali i učestvovao u proboju Solunskog fronta. Njegova ratna priča je svedočanstvo kako o tegobama koje je srpska vojska prolazila tokom rata, tako i o povezanosti ljudi i životinja i njihovom zajedničkom stradanju u ratu. Po završetku rata, vraća se u Osečinu zajedno sa Ackom, kome će kasnije podići i spomenik, kao svojevrstan podsetnik na vernost drage životinje.
objavljeno: у Политици: 01.11.2014.
Нема коментара:
Постави коментар