SRODNE VESTI

          DA li knjiga ima rok trajanja? Šta raditi sa knjigama koje se sporo, godinama prodaju i zauzimaju već pretrpane magacine? Da li je pisano delo roba kao i svaka druga, pa se lako može otpisati, odnosno uništiti, ili je ipak i kulturno dobro, pa zahteva neke druge aršine?
          Ova pitanja otvorila su se povodom pisma, koje su nedavno dobili autori „Službenog glasnika“ čiji je ugovor istekao. U ponuđenom aneksu stoji: „Ovaj ugovor važi do iscrpljenja celokupnog tiraža. Ako pre iscrpljenja celokupnog tiraža izdavač namerava da neprodate primerke proda kao staru hartiju, dužan je da prethodno ponudi autoru, odnosno njegovom nasledniku, ako je dostupan, da te primerke otkupi po ceni za staru hartiju“. Koliko god neprijatno i uvredljivo autorima zvučala mogućnost da njihova dela završe „u rezancima“, ovaj izdavač se samo pozvao na mogućnost koju nudi Zakon o autorskim i srodnim pravima u članu 81, čiji je tekst u aneksu doslovno preuzet.
          Advokat Predrag Atanacković, dugogodišnji stručnjak za autorska prava, kaže da je ovaj član zakona u potpunosti usklađen sa evropskom i svetskom praksom:
          - Izdavačkim kućama,koje imaju problem sa velikim lagerom, a istekli su im ugovori sa autorima, ovo rešenje se nudi samo kao mogućnost. Neki to koriste i knjige recikliraju - objašnjava Atanacković.
          A da je to praksa i u svetu, svedoči i čuveni američki izdavač „Sajmon i Šuster“, koji u jednom istraživanju navodi da se 40 odsto objavljenih knjiga u svetu nikad ne proda. Od toga najmanje dve trećine završe kao reciklirani papir. Negde se čak i spaljuju!
          Kuća „Harper Kolins“ je samo u 2002. na otpisanim knjigama izgubila 250 miliona dolara.
          Ne samo autori „Glasnika“ već i oni iz drugih zemalja dobijaju pisma u kojima im izdavači nude okup preostalog tiraža po niskim cenama. O ovoj praksi svedoči i poznati australijski pisac Em Džej Hirl, autor mistične trilogije - „Senka zime“, „Svetlo zime“ i „Kraj zime“. On je na svom blogu krajem prošle godine ovekovečio pismo izdavača u kojem ga obaveštavaju da će neprodati tiraž njegove druge knjige „biti uništen, ukoliko ga ne otkupi“, uz komentar da je to tužna činjenica, ali da razume da je i knjiga danas roba.
          Iako je poznato da je kod nas godinama iznuđena praksa da se otpis knjiga neretko završava ovakvim epilogom, niko od izdavača nije spreman da to javno prizna. To je samo posledica kolebljive kulturne politike, razapete između surovog zahteva tržišta i okoštalog shvatanja da je sve što se nađe među koricama - kulturno dobro, koje se mora čuvati „za vijeki vjekov“. Uostalom, zato i postoji obaveza Narodne biblioteke Srbije da baštini po nekoliko primeraka svakog objavljenog naslova.
          - Mi se dovijamo na razne načine i trudimo da svaka naša knjiga dođe do čitaoca - kaže za „Novosti“ Dejan Papić, direktor „Lagune“.
          - Ona dela koja se slabije prodaju stalno su na sniženju i često nudimo i po deset naslova za hiljadu dinara. Naše akcije ove vrste su stalne, kao što i s vremena na vreme knjige darujemo pojedinim bibliotekama. Naravno, na to plaćamo PDV, ali je bolje i to nego da dela završe u starom papiru.
          Sličnu praksu imaju i u „Vulkanu“, gde pojedine naslove prodaju za 50, pa i 20 dinara. I oni poklanjaju knjige, ali kažu da bi njihovi darovi bibliotekama i školama bili izdašniji da nije poreza na dodatu vrednost od deset odsto.
          - Pozivajući se na praksu u mnogim zemljama, odavno smo tražili da se PDV na knjigu, kako u prodaji, tako i kada se poklanja, ukine ili svede na simboličnu meru, ali za to nije bilo razumevanja - iztiče Nenad Atanacković, direktor „Vulkana“.
          Prema mišljenju Vladislava Bajca, direktora „Geopoetike“, pomenuti član 81 Zakona o autorskim i srodnim pravima, usklađen je sa svetskom praksom, ali su uslovi u kojima se nalazi naše izdavaštvo sasvim drugačiji.
          - Mi nismo zemlja sa ogromnim tiražima, pa kod nas i ne može da se govori o izdavačkoj idustriji i potrebi da se sve podredi diktatu tržišta - smatra Bajac. - Knjiga nije kao svaka druga roba i tu činjenicu treba poštovati. Kako po isteku autorskih prava iz ugovora knjige ne smeju da se vraćaju na tržište, a zakon nije izričit da ih treba pretvoriti u stari papir, valja pribeći trećem rešenju. Zbog njihove kulturološke suštine, knjige treba pokloniti, makar se na to platio i PDV.
          UNIŠTENA PAPINA SEĆANjA
          ZBOG vrste ugovora koju potpisuju autori „Klija“ ova izdavačka kuća, kako nam kaže njen direktor Zoran Hamović, nikada nije imala problema za „viškom knjiga“ koje treba povući sa tržišta. Ali, imali su jedan obrnut slučaj, kada je nosilac autorkih prava zahtevao da se neprodata dela po isteku ugovora unište. Reč je o knjizi „Sećanja i identitet“ Jovana Pavla Drugog iz 2008. godine, a nalog da neprodati primerci odu u stari papir stigao je iz Vatikana.
          Iskustvo „Evro-Đuntija“, prema rečima direktora Novice Jevtića, pokazuje da svaka iole vredna ili atraktivna knjiga, ipak, pronađe svog čitaoca.
          - Ima dela koja se, po prirodi stvari, veoma sporo prodaju, kao što je to naša „Istorija srpske filozofije“ - navodi Jevtić. - Ovo trotomno delo objavili smo jer ga smatramo izuzetno značanim i unapred smo imali u vidu da se neće brzo isplatiti. Ove godine poklonili smo knjiga u vrednosti 1,6 miliona dinara, za poplavljene krajeve i na to, kao i svi ostali, platili PDV.
          Naš sagovornik smatra da je velika besmislica što se i na poklon kao što je knjiga plaća porez. I mnoge druge zakonske odredbe koje se odnose na izdavaštvo, a ne idu mu u prilog, teško je izmeniti kada već stupe na snagu.