Овако изгледа та кућа, успут, у време када испред ње цветају дуње.
Запазили смо је прошлог лета, случајно, пролазећи селима с-и Србије.
Не познајемо никога у овом селу, да га упитамо - шта је са њеним власницима? Где су? Да ли су уопште живи? Шта се уопште са њима догодило?
Зашто су оволико упустили све?
Капија је ту само симбол, и знак да је била и ограда.
... Јуче сам правио изводе из једне своје бележнице вођене током лета 1993. године:
Ех, ех, то је било јуче, колико јуче - то јест пре двадесет и шест година! Како сам и наиван и флегматичан и тобож амбициозан био тада!
Тада је, највероватније, још увек радио овај успутни каменолом. И можда је у тој кући успут, који километар напред, био жив још неко од укућана?
Та кућа ме узнемирује, као и сви ти изводи, из бележница које бих могао почети да објављујем.
Видео сам у новинама узнемирујућу вест, о томе да једна четвртина села у Србији изумире, тј. да таква села немају више ни сто житеља, и у просеку је старост њихова 64 године. Шта такви сељаци, у ствари могу?
Ту вест, коју сам видео, пласирају душебрижници, који верују у наводне мере спречавања пропадања села. Ко да верује власти, која ни сама себи не верује? Зар то нису све потомци оних, чорбиних чорби чорба, који су учествовали у темељном подривању сељака и њиховог традиционалног живота и опстајања?
Сувише има у политици у свим бившим републикама СФРЈ деце Титових генерала на кључним положајима, и како да они помогну српском геџи? Осим у неком добром вицу о оном Геџи, који је хтео да буде отац свих Геџа, а у ствари, једном промашеном и преамбициозном агитпроповцу? Склоните се, ехеј, ви који немате никакве везе, са сељаком; пустите га нек пропадне, не стајте му на муку. Тај, коме би ви тобож да помогнете, нема - пре свега путева, и жудан је много чега.
Ауторизуј те ово неописиво пропадање.
Склоните се, док још има времена!
....
Запазили смо је прошлог лета, случајно, пролазећи селима с-и Србије.
Не познајемо никога у овом селу, да га упитамо - шта је са њеним власницима? Где су? Да ли су уопште живи? Шта се уопште са њима догодило?
Зашто су оволико упустили све?
Капија је ту само симбол, и знак да је била и ограда.
... Јуче сам правио изводе из једне своје бележнице вођене током лета 1993. године:
...Недеља, 3. VII 93. - 18:45 ч. Баш сам глуп; што сам журио да допутујем у Мишљеновац?!...
Размере властите несреће нисам схватио до краја...
Ноћ - рад у каменолому наше сеоске библиотеке. Цепање, не пањева, него камена...
Све бих хтео, много шта одлажем - ништа ми се не започиње...
Добро би било да упознам иностране издаваче на београдском Сајму књига... који би моје завршене рукописе романа преводили за страну публику...
Ех, ех, то је било јуче, колико јуче - то јест пре двадесет и шест година! Како сам и наиван и флегматичан и тобож амбициозан био тада!
Тада је, највероватније, још увек радио овај успутни каменолом. И можда је у тој кући успут, који километар напред, био жив још неко од укућана?
Та кућа ме узнемирује, као и сви ти изводи, из бележница које бих могао почети да објављујем.
Видео сам у новинама узнемирујућу вест, о томе да једна четвртина села у Србији изумире, тј. да таква села немају више ни сто житеља, и у просеку је старост њихова 64 године. Шта такви сељаци, у ствари могу?
Ту вест, коју сам видео, пласирају душебрижници, који верују у наводне мере спречавања пропадања села. Ко да верује власти, која ни сама себи не верује? Зар то нису све потомци оних, чорбиних чорби чорба, који су учествовали у темељном подривању сељака и њиховог традиционалног живота и опстајања?
Сувише има у политици у свим бившим републикама СФРЈ деце Титових генерала на кључним положајима, и како да они помогну српском геџи? Осим у неком добром вицу о оном Геџи, који је хтео да буде отац свих Геџа, а у ствари, једном промашеном и преамбициозном агитпроповцу? Склоните се, ехеј, ви који немате никакве везе, са сељаком; пустите га нек пропадне, не стајте му на муку. Тај, коме би ви тобож да помогнете, нема - пре свега путева, и жудан је много чега.
Ауторизуј те ово неописиво пропадање.
Склоните се, док још има времена!
....
Нема коментара:
Постави коментар