Ако желиш да будеш срећан целог живота гаји руже

Музеј ружа судије Ђуре Киша

Кинеска пословица каже: ако хоћеш да будеш срећан један дан напиј се, седам дана ожени се, а ако желиш да будеш срећан целог живота гаји руже – у то верује Панчевац Ђура Киш

Стара школа узгоја ружа Фото О. Јанковић

Панчево – Господин Ђура Киш воли руже. Воли их толико да преко пола века узгаја 1.500 различитих сорти из читавог света. Недалеко од Панчева, на банатској црници, међу пољима пшенице, свакога дана ради у својој башти од 35.000 садница, која има и музејски одељак врста укрштаних последња три и по века. Тако је зарадио дупли стаж: један делећи правду као судија панчевачког Окружног суда, а други у свом џиновском ружичњаку. Без премца је био произвођач још у време велике Југославије, а као колекционар и одгајивач највећи на Балкану и међу најбољима у Европи.

– Дан ми и данас почиње као у сељака, са рађањем сунца а завршава се сумраком. Моје мини-руже, флорибунде, чајевке, пузавице, полегуше у стотинама варијетета игра су нас колекционара и доктора за гене, али ове године ни наука не помаже. Очајан сам јер моје љубимице пате и константно су под стресом још од новембра прошле године. Наставило се катастрофалним јануарским јаким мразевима, а у априлу тек оформљени цветови утучени су кишом и градом – овакво стање не памтим – прича нам Киш док кида на десетине оштећених пупољака.

Киш каже како је све почело онако како велике приче обично и почињу – случајно. Још као студента 1957. године отац Лав га је задужио да двориште у улици још једног Лава, али Толстоја буде његова брига, и каже да су му за око одмах запале руже, па је двориште убрзо постало розаријум.

Љубав на први поглед према цвету и мирису резервисаним за краљеве и богове „отела се контроли” шездесетих година прошлог века. Једино је, чувена по Карневалу цвећа, банатска варошица Бела Црква имала већи расадник цвећа од њега. Златно доба је било осамдесетих, када је недељно и 15.000 цветова ишло широм Југославије. Продавао је руже и Грцима… а сада, каже, његова мала мануфактурна производња губи битку са узгајем ружа „на дугме”.

– Не постоји интересовање за оснивање нових расадника колекционара. Нове генерације произвођача стартовале су са значајним финансијским капиталом, који је омогућио заснивање великих ружичњака од неколико стотина хиљада садница. Ради се са савременим машинама, примењују се нова заштитна средства и стандарди паковања, али је асортиман сужен и производе се комерцијалне сорте намењене тржишту – објашњава Киш.

О његовом узгоју др Михајло Грбић, професор Шумарског факултета у Београду, написао је монографију, а бескрајне леје ружа укрштаних још од 16. века, постале су огледно добро за студенте пејзажне архитектуре, па и тема неколико магистарских радова. Безброј је награда са Београдског сајма за најмириснију ружу, развој ружичарства… а Кишова велика башта проглашена је на Новосадском сајму 1999. године „Архивом сортних ружа”.

– Увек ћу бити захвалан старој генерацији истинских љубитеља руже, који су комерцијални интерес ставили у други план, а нарочито Имреу Олаху из Трешњевца код Сенте, Владиславу Шевару из Петроварадина, др Карољу Карасеку, Франету Нојбауеру из Врапчца, браћи Топаловић из Липолиста, Жану Плонгу из Беле Цркве. Сви они утицали су да руже постану моја велика страст. Не фали ми снаге ни у 78. години, једино ме мало брине шта ће бити са мојим ружичњаком. Последњих година интересовање показује и мој син, па верујем у опстанак наше мале породичне мануфактуре – каже Ђура Киш.

Олга Јанковић

објављено: у Политици 28.06.2015

„Kуфер” Мике Аласа

Рукописи, фотографије, оловке, лампа, чашица, кравата, фотоапарат... збирка од које се чувени математичар није одвајао од данас стална поставка у ОШ „Михаило Петровић Алас”

Праунук Михаила Петровића поклонио експонате (Фото Б. Педовић)

Аутентични кожни кофер са утиснутим иницијалима Михаила Петровића, крцат стварима од којих се чувени научник није одвајао после деценија путовања по свету и мировања на неком тавану у Швајцарској, јуче је „слетео” у Београд. Право са аеродрома у осмолетку која носи име великог математичара јуче га је донео Јован Ивановић, праунук Аласа. Торба и ствари су експонати који ће чинити сталну поставку у основној школи у Јовановој улици 22. Изложба ће бити отворена данас у 17 сати.

Бројни рукописи, од званичних дописа до приватних белешки, и брдо фотографија стало је у куфер, како га је Михаило звао. Ту су и кутијица са оловкама и стона лампа које је носио са собом од најсеверније до најјужније тачке на земљиној кугли.

– Донео сам збирку ствари без којих није полазио на путовања: чашицу за кратка пића, прибор за бријање, кравату, нове ципеле и чувени фотоапарат. Једино сам извадио један мали сат. Овалног је облика, може да стоји на столу али га је Алас носио као џепни, а када дође време да се поставка допуни и традиција настави, уместо мене донеће га мој млађи син који се по чукундеди зове Михаило – открива Ивановић.

Укратко је објаснио породично стабло, према ком су његови синови за сада последњи директни потомци оснивача овдашње математичке школе и страсног риболовца.

– Алас је рођени брат моје прабабе Марије Перић Петровић. Он није имао деце, али је она имала ћерку Вукосаву, која је родила две девојчице. Једна од њих за собом није оставила потомство, а друга је моја мама – открива Ивановић.

Прошле године кренуо је пешке Јовановом улицом у намери да прође крај осмолетке у којој је завршио седам разреда пре него што се преселио у Женеву где и сада живи и ради. Изненадио се видевши да на месту некадашњег назива „Перо Поповић Ага” на улазу у здање стоји „Михаило Петровић Алас”.

– Тада сам одлучио да уместо научној, математичкој или културној установи личне ствари Михаила Петровића поклоним деци, основцима школе у којој сам научио да читам и пишем. Тако ће његов лик и дело постати блиски ђацима. Њима је сигурно интересантније то што је Алас био прекаљени пустолов и рибар, аутор авантуристичких романа „Јегуље” и „У царству гусара” него што је био велики математичар – објаснио је Ивановић.

Планира да убудуће на крају школске године путовањем у иностранство дарује математичара или физичара основца „аласовца” који на такмичењима освоји највише награда.

М. Симић  објављено:у Политици: 30/10/2009

ЂА ТАМО, ЂА ОВАМО / Милан Косовић

ЂА ТАМО, ЂА ОВАМО

Ђа тамо

Ђа овамо

Ђерам

Као кроз ђевђир

Ђилита се вода

Ђакон у Ђавољу варош

Разђилитан ко ђерз похитао

Ђинђуве, ђаволије

Ђурђији ђевојци

За ђерђеф

У ђул башту ђаконије доносио

Ђаво не да мира

Ђиди ђаку ђаволку

Ђуле на ђумбир мирише

Ђумурканом уздише

Ђурђевдански ђердан

Акобогда Ђорђију у ђаконику

Ђурђевакна Ђурђевo мирисао

Ђогата ђулом окитио

Spomenik konju / Dragan Savić

Spomenik konju (Foto D. Savić)

Vladislav Petrović je bio na Solunu, kad se vratio nije imao dece, već samo jednu kravu. U štali gde je držao kravu našao je komunističke knjige, koje je pročitao, video da su ateističke (da nema pominjanja Boga), zbog čega se potresao. Zbog toga se iznervirao, i procenio da su to knjige Dragana i Ćubana Gligorić, sinova njegove sestre Aleksije. On ih pozove, i upita ih jesu li njihove knjige, što oni mu potvrde. Razočaran time, on napiše pismo zbog čega se ubija, i izvrši samoubistvo. Najviše ga je pogodilo to što je Tito vođa komunističke partije. „Ja sam se sa njim na Ceru borio, a on da mi bude vladar države. I na Mačkovom kamenu, Tekerišu, Povlenu, a on je bio austrijski kaplar tu, prešao sam Albaniju, na ostrvo Vido, pa u Francusku. Odveo konja, doveo konja, i tako nešto da me snađe, ne može”. On je to sve stavio u pismo, koje, prema Rankovim rečima, nije smelo da bude objavljeno. Ubio se 1937. ili 1938. godine. Pismo je napisao na nekoliko papira, a taj deo nije objavljen, jer su komunisti zabranili, i verovatno je zapaljen, tj. uništen.
Bitka na Ceru kad je bila, Rankov deda Radoje je imao kobilu koja se zvala Tica, a Vladislavljev konj (čiji je grob) zvao se Acko. Kupljen je kao ždrebe u Rumi na vašaru. Na Ceru je bila prva bitka, štab je bio u selu Ćajin potok. Dobili su jednog dana izveštaj da je jaka austrougarska vojska krenula i ukopala se sa druge strane Cera. Oni su bili prvopozivci. Stepa, Putnik i Mišić su konstatovali da se odupreti ne mogu, ali nisu hteli ni da se povuku u prvoj borbi. Obavestili su diviziju koja je bila stacionirana u jednom selu kod Uba, koja je po gradu i kiši usiljenim maršem tokom noći stigla i napala Austrougare s leđa.
Prišli su im toliko blizu da su čuli njihove razgovore u rovovima, a da ih oni nisu primetili. Kad je pao znak, prvo su bombama napali, a Austrougare je uhvatila panika i razbežali su se, bili su razbijeni. Dva ili tri dana kasnije Austrougari napadaju sa boka od Loznice. Kad se to desilo, u austrougarskoj vojsci je bilo dosta Srba od preko Save. Štab je bio prebačen u selo Paulja, ispod Tekeriša. Vladislav je bio svedok kada je cela jedna srpska divizija iz austrougarske vojske došla i predala se.
Mišić se tog momenta nije nalazio tu, bio je u selu, i vratio se tokom noći pijan. Kada su mu raportirali o predaji pomenute divizije, Mišić je naredio da ih ubiju sve. Ljudi su počeli da plaču, doslovno, jer je naređena njihova likvidacija iako su se predali. Na to su im naši vojnici rekli da se na plaše, da nikakve likvidacije neće biti. Ostane to na tome. Kada se ujutru Mišić probudio, prvo je pitao šta je sa tim ljudima što su se predali. Kada je čuo da su tu, živi i zdravi, zahvalio je Bogu što ga vojnici nisu poslušali i pobili ih, svestan da je u pijanstvu mogao da načini veliku grešku. Nakon toga se desio napad na Mačkovom kamenu, gde se devet puta za dan desila smena i gde je bio lociran jedan austrougarski top. Naša vojska osvoji Mačkov kamen, okrene top protiv Austrougara i napada ih njihovom municijom, a kada je nestane, naša vojska se povuče zbog nedostatka municije. Austrougari ponovo donesu municiju i napadnu našu vojsku, i onda sve kreće ispočetka. Tu je, navodno, toliko vojske ubijeno da nigde na zemlju nije moglo da se stane, od tela vojnika.
Odatle su krenuli na Povlen, Maljen, Valjevo i ka Obrenovcu, gde je trebalo da se organizuje Kolubarska bitka. Zbog teške situacije, srpska vojska je bila prinuđena na povlačenje. Izvesni Dragutin (Gavrilović, verovatno), komandant artiljerije, dobio je naređenje od Mišića da organizuje odbranu Beograda, po cenu svog i života vojnika iz njegovog puka. Vladislav je potom išao do Vardara, sa namerom da pređu Vardar. Kad su stigli tamo, Bugari su ih sprečavali da pređu, pa su se vratili uz Vardar pa sve do Kolašina, gde ih je kralj Nikola pustio i držao im odstupnicu. Prešli su u Albaniju, gde su lutali tri meseca, često se vraćajući na mesta sa kojih su krenuli. Tu je krenuo tifus, pa su vojnici počeli da umiru.
Naši su od Rusa tražili putem depeše da pošalju pomoć. Rusi su naredili Italiji da pošalje svoje lađe, uz pretnju da će sklopiti mir sa Austrougarima i usmeriti njihove napade na Italiju ukoliko to ne urade. Italijani su poslali brodove, i uzimali su na njih i konje i vojsku, i svi su bili pregledani od strane lekara. Tu su čak i živi ljudi bacani u more, jer su bili toliko izmrcvareni da nisu imali šanse da prežive, prema proceni lekara. U sećanju mu je ostalo da je jedan vojnik na ostrvu Vido prepoznao svoje volove (čovek je poreklom iz nekog od sela između Valjeva i Pričevića). Kada ih je prepoznao, i počeo da ih mazi, oni su počeli da plaču.
Pitao je ko je doveo te volove, pa je saznao da ih je doveo dečak star 12–15 godina. Ispostavilo se da je taj dečak njegov sinovac od 14 godina. Nakon toga su prebačeni u Francusku i Vladislav i Radoje. Bilo je ljudi koji su prilikom pregleda bili određeni da budu bačeni u more, i kad to čuju oni se vrate u red i ponovo bivaju pregledani. Kada su ponovo bivali određeni, oni bi se opet vratili u red, pa su ih doktori na kraju ostavljali u životu, poštujući njihovu želju za životom (dešavalo se da ti ljudi stvarno prežive i dočekaju kraj rata).
U Francuskoj su ponovo pregledani, i ljudi i konji. Francuzi su konstatovali da konji moraju biti pobijeni, jer su bili u lošem zdravstvenom stanju, a da im u zamenu daju zdrave konje. Vojnicima je bilo žao, pa je svaki stao uz svog konja i počeo da plače. Francuzi su, videvši to, naredili stanovnicima da svaki dan moraju da donesu određenu količinu koprive da se njom hrane konji.
Tri meseca su se tako hranili, dok se nisu u potpunosti oporavili. Još mesec dana su se pripremali da krenu nazad, odakle su i došli. Kad su krenuli u proboj, stajanja nije bilo. Velike zasluge su u tim borbama imale žene i starci koji su ostali u Srbiji, tako što su sakupljali municiju koju su Austrougari ostavljali, i pomagali vojsci u delovanjima. Vladislav je posle rata otišao u Demokratsku stranku, a Radoje ostao radikal. Nadali su se da će, ako dođu komunisti, tako moći da štite jedan drugoga.
***
Vladislav Petrović je bio srpski vojnik u Prvom svetskom ratu, koji je, kao i najveći deo srpske vojske proživeo albansku golgotu, ali i učestvovao u proboju Solunskog fronta. Njegova ratna priča je svedočanstvo kako o tegobama koje je srpska vojska prolazila tokom rata, tako i o povezanosti ljudi i životinja i njihovom zajedničkom stradanju u ratu. Po završetku rata, vraća se u Osečinu zajedno sa Ackom, kome će kasnije podići i spomenik, kao svojevrstan podsetnik na vernost drage životinje.

Dragan Savić

objavljeno: у Политици: 01.11.2014.